Nine Horses

Enjoy the ride – Marlango

I veličina je bitna

Otišla sam u subotu sa detetom na Veličkovićevu izložbu, potpuno nepripremljena na element “veličine” slika pred kojima sam se našla – po stoti put obnavljajući svoju ljubav prema velikom formatu.

U zadnjih deceniju sam natrenirana na konzumaciju umetničkih dela sa monitora, rezolucije ne veće od 1600x1280px, te sam u potpunosti zaboravila onaj osećaj kad ti se govno smrzne pred veličinom umetničkog dela, bilo da ga samo gledaš ili da isto stvaraš. Drugi razlog “otuđenosti od veličine” je što su se galerijski prostori toliko sprčili, a umetnici toliko “osiromašili” da se i povremene dobre izložbe crteža i slika svode na salonski format – u kom element veličine zataji.

I čim sam ušla, sa leve strane te pukne taj veliki format, izmesti iz “odomaćenog” načina gledanja, razoruža i stavi pred nemili čin. Čin u kom moraš da učestvuješ celim telom. (O tematici slika i ciklusu koji je odličan da i ne govorim.) Ta velikost ti ne da da stojiš na jednom mestu, a kamoli da oči zakucaš u jednu tačku ili jednim pogledom obuhvatiš “sve”. Moraš da se krećeš i moraš da učestvuješ. Da prilaziš s leve strane idući na desnu i obrnuto, da odeš daleko nazad ne bi li ipak sagledao “sve”, pa se onda sjuriš blizu ne bi li video tragove četke i nanose boja, dok ti oči koriste maksimalne kapacitete. Kolutaju, škilje, gore, dole, levo, desno,u sredinu, opet malo levo…

Ta velikost ti pokaže i koliko si mali, dopuštajući umetnosti da stvarno zaurla dok je ti pažljivo slušaš, ostavljajući kontrolu za neke druge stvari.

Isto je i sa slikanjem velikog formata – čija te belina u prvom trenutku uplaši, nakon nekoliko sekundi izazove, a već u sledećem naletu si prljav od glave do pete, sa upalom mišića u svakom deliću tela a po završetku iste umoran ko da si trčo maraton.

Jebeno je samo, ako si kao u mom slučaju, rođen za te maratone, a za iste ne treniraš.

Next Page