Ugojila se mati.
Ali zato juče na tome uštedela lepih hiljadu i sedamsto dinara. Ušla optimistično u jednu radnju zanesena jednom suknjom iz izloga i tako zanesena probala dve, od kojih nije mogla da obuče ni jednu iako su L. Ona o svom dupetu i dalje misli da je dupe a ne guzičetina.

Kupila je kišobran u kineskoj radnji. Gledala kineza kako na lap topu marke bog te pito šta tamo na onom poklopcu piše, skajpuje sa po Kine. Bar je tako zvučalo. Osim toga, bolje priča srpski od po srbalja.

Sve više mati veruje da floskule nisu samo floskule. U stvari, floskule su kad ih ofrlje kazivaš. Al kad počneš da ih stvarno živiš, onda smislom budu. Ljubav i ti začini. Smisao osmeha, dodira i dobrog sna. Zdravlje na usta ulazi.

Mati čita par knjiga. U svakoj nije mrdnula dalje od dvadesete strane. Osim onog Konstantina i mača mu u kamenu. Tamo došla do pola. I stala. Uz sav napor ne mere dalje, iako ima onu valjanu osobinu da započeto završi. Ne ide i bog. Knjiga, nako. Na dobru temu se moglo napisati majstorsko delo. Ovako, srpski Den Braun. Al’ cenim mladost. I rad uopšte.

Smišlja mati neke planove. Ili u prevodu, planira. Duma, premerava, ambiciju poteže. I zbog tog se dobro oseća.

Voli mati mladunče. I roditelja muškog.
I takoc. Sve XXL.

Moja večita podrška životu.
Zelenom. Rastućem. Živom.

Iako su drveće sasekli do temelja, ipak će u drvenim kovčezima pod zemlju.

Tako to ide.
Zna se ko vodi jedan nula a ko se igra brice.

Mnogo „fenomena“ se dešava u ova naša vremena uz koja često dodam „e, o ovome moram da napišem post“. Sreća ili ne, uvek me u tome spreče „glavnije“ stvari u životu, pa se većina tih fenomena fino „oladila“ i odstojala posle konzumacije, što uopšte ne znači da će me u bavljenju njima krasiti „objektivnost“ i „nepristrasnost“ u koje ionako ne verujem.
A i odvikla sam se od pisanja bloga.

Fenomen br 1.
Iz nepoznatih razloga na TVB92.

Iskreno, stvarno mi razlozi za postojanje ovako nečega nisu poznati. Odma’ podvlačim da nisam pogledala mnogo tih „skečeva“ da bih mogla dati jednu „objektivnu“ i artitmetičku srednju ocenu, i to ne zato što nisam postizavala, nego zato što je prikazano smeće vređalo običnu „seljačku“ pamet u mene. O onoj nešto priučenoj da i ne govorimo. Nju je bolelo.

Vidi se da je to nešto što bi trebalo da bude smešno. Obratiti pažnju na glagol trebalo. Mislim, kada neko u svojoj „kreativnosti“ pretenduje na humor i satiru, onda je za to potrebno mnogo više nego srati nekom po glavi a pri tome mu omašiti celu glavu. Možda sam ja suviše zahtevan konzument, ali meni je od ovog smešnije kad klinci pale prdež upaljačem. Iskrenije je, manje pretenciozno i skoro pa „prirodno“. Da ne spominjem bezobrazluk, ljigavštinu i primitivizam ove vrste:

Šta je čovek radio pre i šta će raditi posle, nije tema. Kredibilitet od pre (ako ga i ima) ovim „delom“ je blago rečeno, otišao niz vetar. Zašto to neko emituje, takođe nije tema. Iskreno me zabole dupe* ko tu kome, kako i zbog čega. Ali ŠTA me vrlo zabole.

Zabrinjava me što skoro pa sigurno znam da postoji nezanemarljiv broj fino pametnog sveta, koji će ko foka lupati rukicama i smatrati ovo za nešto super kul, a u sebi će se iskreno zblanjavati. Čak će se bar jednom zapitati, da li je možda TV bio smanjen pa nešto nisu čuli kako treba, nisu pazili na času, te zato maše „poentu“. I ja to tako prvo krenuh od sebe. Aj reko, možda sam glupa od hormona. Dam šansu još koji put. Pa ajd onda, reko’, možda mi promaklo nešto, neka intonacija ili rečenica cela. Pa još koji put… Ne ne, čas je okej. Pažnja isto. Profa maši.

(O onanisanju na vreme S. Miloševića stvarno ne bih da se specijalnije zblažnjavam. Ko što Ljubiša Rajić postao dežurna savetnica za sve (šta kuvati danas), tako i svaki promašaj, problem ili skotizam, pripisati vremenu SM. Mnogo je sine.)

*I don’t give a fuck! Zvuči modernije.

PS. Htela sam sve „fenomene“ u jedan post. Al’ mnogo je. Truje se čoek misleći na toliko iščašenih stvari odjednom. A valja potrajati.