I veličina je bitna

Otišla sam u subotu sa detetom na Veličkovićevu izložbu, potpuno nepripremljena na element “veličine” slika pred kojima sam se našla – po stoti put obnavljajući svoju ljubav prema velikom formatu.

U zadnjih deceniju sam natrenirana na konzumaciju umetničkih dela sa monitora, rezolucije ne veće od 1600x1280px, te sam u potpunosti zaboravila onaj osećaj kad ti se govno smrzne pred veličinom umetničkog dela, bilo da ga samo gledaš ili da isto stvaraš. Drugi razlog “otuđenosti od veličine” je što su se galerijski prostori toliko sprčili, a umetnici toliko “osiromašili” da se i povremene dobre izložbe crteža i slika svode na salonski format – u kom element veličine zataji.

I čim sam ušla, sa leve strane te pukne taj veliki format, izmesti iz “odomaćenog” načina gledanja, razoruža i stavi pred nemili čin. Čin u kom moraš da učestvuješ celim telom. (O tematici slika i ciklusu koji je odličan da i ne govorim.) Ta velikost ti ne da da stojiš na jednom mestu, a kamoli da oči zakucaš u jednu tačku ili jednim pogledom obuhvatiš “sve”. Moraš da se krećeš i moraš da učestvuješ. Da prilaziš s leve strane idući na desnu i obrnuto, da odeš daleko nazad ne bi li ipak sagledao “sve”, pa se onda sjuriš blizu ne bi li video tragove četke i nanose boja, dok ti oči koriste maksimalne kapacitete. Kolutaju, škilje, gore, dole, levo, desno,u sredinu, opet malo levo…

Ta velikost ti pokaže i koliko si mali, dopuštajući umetnosti da stvarno zaurla dok je ti pažljivo slušaš, ostavljajući kontrolu za neke druge stvari.

Isto je i sa slikanjem velikog formata – čija te belina u prvom trenutku uplaši, nakon nekoliko sekundi izazove, a već u sledećem naletu si prljav od glave do pete, sa upalom mišića u svakom deliću tela a po završetku iste umoran ko da si trčo maraton.

Jebeno je samo, ako si kao u mom slučaju, rođen za te maratone, a za iste ne treniraš.

Stanje uma

Trenutno sam na leru. Da bi isti najbolje razumeli ispričaću vam jedan vic.

Došao lala kod doktora i žali se kako ne vidi ko prolazi sa druge strane šora.
Doktor ga pregledao i zaključi da je stanje alarmantno.
– Bogme lalo, stanje je ozbiljno. I visok pritisak, povišen holesterol, šećer, problemi sa cirkulacijom.
– Pa šta treba da radim doktore?
– Jednostavno, manje pihtija, kobasica, čvaraka, vina, kavurme.
– Znate šta doktore, kad malo bolje razmislim, ta zabole mene ko prolazi sa druge šora!

Tako je stanje mog uma svedeno na to “zabole me”…i za drugu stranu ulice.
Gajim svoj mali Ajdaho.
U njemu je sve lepo, kuće su od čokolade, život je rastegljiv, ljubav pobeđuje, novac služi da se potroši, po knjigama može da se piše i šara, slanina može da se umače u šećer, domaće vino je ukusnije od uvoznog, čitanje nije uvek ozbiljna rabota, jarke boje pobeđuju. I teza je pri kraju.

Dušo gde si se denula

Za rever?

Već duži vremenski period ne mogu da se otmem utisku da čitanje vesti u online izdanjima može da izazove epileptični napad; ali to nije neka novina, jer se zna da baš mala deca izložena brzoj smeni frejmova i slika mogu isti doživeti. Ovaj “odrasli napad” je (znamo) izazvan em hiperprodukcijom, hipertekstom i eklektičnošću svake vrste, o citatnom “piskaranju” da ne govorim. Ali ono što me užasava je da je ovaj napad duboko spojen i sa glupljenjem. Svake vrste. Od stvarnog odumiranja “mislećih” ćelija, iščašenja povezivanja, apstraktnog mišljenja (o kritičkom da ne govorim), pa sve do jedne emocionalne tuposti koja empatiju tretira ko “slabost” a emocije kao “nepodobno i nekontrolisano ponašanje”.

Obezvređeni pojmovi i teme, zamena teza, govna i kučine, bolesti i zdravlje, smrti i rađanja… sve je stavljeno u jedan isti vrednosni obrazac koji nema vrednost a ni obrazac, i u tako jednom otrgnutom autohtonom medijskom organizmu plivaš – i gušiš se. Smena tema i njihov “izbor”, ako je to uopšte nečiji izbor, komentari, ta interaktivnost sa čitaocem, mogućnost “glasanja” za ili protiv neke vesti, za ili protiv nečijeg komentara me užasava. To “aktivno” učešće u toj vrzino-kolo-slici stvara pravog medijalizovanog konzumenta, ali i proizvedeni osećaj “sad sam im i ja rekao”! Tu prividnu moć koja to odavno nije. Okej, možda se tako neko ratosilja potencijalnog čira, ali čisto sumnjam.

I tako, među stotinama ili hiljadama drugih, “glas” bezvredno pluta, a tih pola sata slobodnog vremena ode na neki server. I to je to. Šanse da se u tom okeanu svih koji imaju nešto da kažu, “primi” baš taj jedan, i da promeni na bolje druge/tuđe predstave makar za prc su ravne nuli. Možda čak i manje od toga. Taj način konzumacije (odavno) toliko umara, da se posle čitanja nekoliko portala vesti (uporednog ako se tako može reći), osećaš (ako imaš sreće) ko pregaženo govno i prava pravcata nasamarena budala.

O virtuoznosti propagadne dnevnih portala ne bih, jer mislim da tu više nema ništa od virtuoznosti. Nekadašnja majstorija je smenjena sa bezobrazno plitkom manipulacijom i transparetnošću širenja šarenih laža, da bi se izumitelji iste danas verovatno postideli. I baš ta bahatost u “providnosti” će nam zadati konačan udarac.

“… Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi.” – Egziperi (Mali Princ)

Next Page