ArtMistakes

Ceo dan se nosim sa mišlju da kupim kravu. Nisam valjda prva kojoj je tako nešto palo na pamet. Sigurno nisam, neko je već kupio.
Što kravu?
Pa zato što ne mogu žirafu.
Veoma jednostavno.
Moj sindrom “kupiti kravu or die working”, je inspirisao mog kolegu da mi forwarduje jedan od onih mailova na kojima je potpisana cela zemaljska kugla koje nikad ne čitam. Ovaj je za razliku od gomile tih “instant-life-prosvetljenja” ppt prezentacija imao je samo jedan atach sa napomenom: Vodič za kupovinu krave.
Bejah odmah zainteresovana.
Stoga, prenosim delove odlomka (ako se ne zanesem pa ne prepišem sve), kako to izgleda ono što ću da kupim. Možda.

Evo šta kaže vodič:
Sova je ptica. Ona danju spava, a nocu je potpuno slepa, kao slepi miš. Pošto ja ne znam puno o sovama, pisacu o životinji koju znam. To je, krava. Krava je sisar. Ona ima šest strana: gornju, donju, levu i desnu. Na zadnjoj strani je rep. Na kraju repa je jedna cetka. Ona služi da se krava brani od muva, da ne bi upadale u mleko. Mleko visi ispod krave. Na prednjoj strani je glava, koja služi da na njoj rastu rogovi. Rogovi služe da bi krava bola. Glava služi i da bi na nju stala usta. Krava jede malo, jer ono što pojede, jede dva puta. Usta služe i da bi krava mukala. Ako ne muce, onda su joj usta puna.

Muška krava je vo. Vo nije sisar. Meni jos uvek nije jasno kako se dobija mleko.

Znam samo da ću svoju da nazovem Cveta.
Možda i saznam kako se dobija mleko. To će mi ipak trebati.

Hodanje ulicom ko svako posle podne, posle posla, posle jutra, posle neprospavane noći, posle milion kafa, posle milion cigareta, posle jednog ludog sna…pure hodanje…tu i tamo svesno ispravljena kičma, tu i tamo nekontrolisani geg nameštanja ionako nenameštene kose…čisto hodanje. Blejačina po facama koje se ne poznaju, primećivanje još manje njihovih nepoznatih stilova…tipično hodanje od posla do kuće. Od kuće do posla je već pomerenija percepcija. I u svom tom poslepodnevnom-bauljarskom-povraćaju s posla…čujes uzvikivanje svog imena…i dalje hodanje…i opet…i dalje hodanje…iiiiiiiiiiiiiiii, hoće li se taj mozak probuditi jednom i registrovati SVOJE IME. Jok. Kapitalizam je danas igrao ča ča ča po korteksu. Okret. Hodanje je stalo.
Da li je to neko davno lice iz detinjstva?..čije se samo starenje ogleda po rukama…nemoguće!
Da, mozak je uključen i sećanja postavljena na automatiku. Drugar iz detinjstva. Iz bukvalne faze “pišali smo zajedno u pesak”. Tada naravno nismo imali uvid da to radimo na drugačiji način. Još je to faza kada i frajeri čuče.
Poljubac u obraz, dva tri…navike ljubljenja su čudo…i prvi parking u prepunim baštama. Kafa. Socijalna kategorija kafenisanja mora da se zadovolji…one prepodnevne stresne se ne računaju. Ova ima težinu. I istorije. Nekoliko desetina leta. Dobro de, manje. Nećemo se alaviti u brojanju.
Fleš jedan, pa dva…pa tri, standardna pitanja koja smaraju…odgovori koji su još tupaviji…a toliko je radosti bilo u tom susretu…a toliko težine u nastavku ispijanja te kafe, i sreće što se dno illy espressa bliži. Da li je to surovo, ili iskreno? Ili neke slike ne treba nikada više pretresti, bar ne sa onima sa kojima su skrojene. Pojma nemam.
Uredno sam nastavila hodanje.