Archive for June, 2006

Ispovest jednog rudara

Ha.
Ni rudari nisu što su nekada bili. Ne nose više šlemove, jer šta koji k….. ima nešto da im pada na pamet.
Ono žuto na glavi od plastike što noću svetli će ostati samo davna uspomena. Za ove nove gologlave. Držaće na zidu kao sećanje na neka stara dobra vremena. Mada, sva stara dobra su u stvari loša buduća. Ali. Šta znaju današnji rudari?

Već je skoro 20 sati neprekidnog kopanja pred monitorom. Kopanja sa njim. Njegovog kopanja. Kopanje kopanja. A i liči na šlem. Nije žut, ali svetli odlično. Osveženje mu je taman toliko da se kao svaki vredni rudar ubedim da će mi oči ostati na istom mestu, ali da će me to osveženje osvežiti…teško. Ne znam ni što se uopšte i zove tako!
Bilo bi divno kada bi se šlem ugasio u narednih par sati, ali su izgledi toliko mali da rudar pomišlja na nepromišljene poteze.
Promišlja nepromišljeno:

Davanje otkaza.
Odmazda i preuzimanje rudnika (vrlo pametna misao za ovaj kop).
Ubeđivanja naručioca kopanja da tu uopšte nema onoga što on traži.
Ubeđivanje izvršioca kopanja da je budala koja sluša naručioca kopanja.
Preusmeravanja poziva. Poziva kao zanimanja. Ono na mobilnom nije čak ni podešeno. Šta ima ko da zove rudare. A i rudari ima da zovu, samo ako rikne šlem.
Kupovina krave. Again. Mora da postoji neka totalno sentimentalna veza između krava i rudara u ovo doba.
Izmišljanje da se iskopalo ono što se tražilo, ali naišao drugi rudar pa pripisao sebi. Da ne kažem, krao.
Dizanje kopa u vazduh. Ne vredi. Već su se vinuli u visine. Misle da su nešto.

Nepromišljeno promišljanje ili promišljeno nepromišljanje se nastavlja.

I ovo ovo svetleće sokoćalo bi moglo i da rikne nekako.
Kako se sad majke mu ga ne pregreva nije mi jasno?

Valjda se dobro osvežava.

Sreća-sreća-radost

Ne znam kako ostali svet ali ja sam srećan čovek/žena.
Iz dosta razloga.
Možda su sledeći razlozi (čitaj ispod) velikoj većini nedovoljni za to saznanje, ali meni su pregršt. Bar ovog vikenda.
jer:

* postoje prijatelji
koji mi donesu divno vino iz daleke zemlje, svađajući se sa svim carinicima evrope ne bi li to vino stiglo do mog imena :)
* postoje prijatelji
koji mi poklone jednu maslinu da se učim deljenju (lako je podeliti celu teglu, ali jednu….:)
* postoje prijatelji
sa kojima pijenje rakije na podu višespratnice postane pravi emotivni raj. ali kakve rakije :)
(bilo je tu i suza, ali svi emotivni rajevi i plaču)
* postoje prijatelji
koji mi kažu biće sve dobro, i ja im verujem :)
* postoje prijatelji
sa kojima uspem da se oznojim pet puta dnevno a da pri tome ne dobijem osećaj da sam izgubila (nešto tečnosti) :)
* postoje prijatelji
sa kojima mi prljave reke, i pijenje kafe pored istih liči na odmor na maldivima :)
* postoje prijatelji
sa kojima sam divno ćutala uz jazz :)
* postoje prijatelji
koji me isprate do vrata stana i ja se osećam sigurno :)



* postoje prijatelji
zato što postoje prijatelji :)

Hvala im.

Po zlu se dan poznaje, a nije ni podne

Napijete se u petak žestoko…naravno nikad bez posledica. Ispuštanje mobilnog telefona na tvrde površine je bilo najmanje zlo koje me moglo snaći. Što jes jes. Ali da se zlo umnožava…pa i to je tačno. Kažu ne ide samo. U to sad već ne želim da ulazim.
Subota. Dan proveden sa držanjem tog istog što-je-pao-par-puta-na-tvrde-površine u frižideru. Da. Nema smejanja molim vas. To je bio jedini način da pročitam ili pošaljem poruku, a kamoli da nađem ničiji znan broj telefona napamet. Jeste da je krajnje simpatično kada čujete zvonjavu u frižideru, između zaleđenih batakova pileta i kukuruza šećerca, ali nije se baš imalo vremena razmišljati o tome, šta mu je s leve, a šta sa desne strane. Da li je sad pile ozračeno ili ne znaću u narednim danima. Ako se nije raspalo do sad, od trauma.
Buđenje jutros ko u stara dobra vremena. Pozivima prijatelja. I ne snalaženjem na nove tehnike. Trebalo mi je dobrih minut da skapiram šta mi se dešava. Ali, hvala prijatelju, kad već nema petlova.
Odlazak u servis. E tu počinje umnožavanje onog što mislih da ide samo.
Dobro jutro, dobro jutro. (Morala sam otići pre i penzionera, jer kapitalizam ne mari mnogo za kašnjenje na posao).
– Želim da ostavim telefon na servis?
– Šta mu je?
– Divlja.
– Kad radi?
– Kad se stavi u frižider.
Tišina. Neprijatna za njega, ali ne i za mene, jer sam ja već u nedelju bila naviknuta da pričam u kuhinji, sa otvorenim vratima friza. Samo što nisam prinela i stoličicu. Sreća pa je bila nedelja i pozivi svedeni na minimum. Ali zvonjava na maximum, inače ga ne bih čula.
– Dobro, ostavite ga. Dođite u pola 12.
– Sigurno. Nemam ja vremena da se zajebavam sa tim, jer drugi aparat nemam.
– Ma sigurno.
Zvrrrrrrrr, zvrrrrrrrrrr….pola 12 je. Ja tačna ko satić.
– Zovite poslepodne.
– Molim?
– Zovite poslepodne, BRE!
On se hrabro prodera, ni ne znajući da sam na poslu već doživela oštrenje živaca, i da mu to ama baš nije trebalo danas. A ni meni. Napustih objekat u stilu holivudskih i razmaženih diva, kad im nešto nije po volji. Za razliku od njih ja psujem ko kočijaš.
Ulazak u radnju, je ličio na kaubojski film. S tim da ispred ne parkirah konja, nego auto, moleći boga da me pauk ne pokupi. Pričao mlađani momak sa nekom tetom…očito je ubeđujući da su oni odgovorni i veoma tačni. Kako li je perfidno lagao. Reče još pogrešniju rečenicu.
– Aj molim te sačekaj!
….
….
….
(ove tačkice nisu prijatne za čuti. ni za ovde, a ni za gospođu koja je izašla)

i…od tada razmišljam o starim i proverenim metodama mučenja, opisanim u knjizi našeg nobelovca.

A tek je 1.
Mislim da će prijatelj morati da me budi i sutra. Ili kupujem petla. Taman će mi uz moju kravu Cvetu biti super.

Next Page »