ArtMistakes

Mnogo šta volim.
Štošta i ne.
Bar ne ovih dana.

-čekanje u redu za vizu
-grudnjake sa svim dodacima
-šljokice
-zonske igrače na centralnim pozicijama
-pivo sa penom
-mudre savete
-sniženja
-voditelje bez dikcije
-velika očekivanja a male nade
-francuski manikir na ženskim nogama
-roza boju
-bicikliste koji uzbrdo guraju bajk
-uštirkane frizure
-ljude sa sunčanim cvikama i kad zađe sunce
-življenje tuđih života

….

i svakako one koji ljube dupeta. I to loše rade.

- Halo, evo me u redu idem ka gore!!!

Kojem redu pobogu?
Reka za streljanje.
Na jačim halucinogenima one čike-u-žutim-prslucima-što-nešto-obezbeđuju-a-nisu-im-porasli-ni-brkovi mogu vam delovati kao Hitlerova garda. Za odstrel dabome. Hodajući sapuni. Ma da. Sve, samo ne sapuni. Sapuni mirišu. Bar po definicijama.

- Da videćeš me u masi, podići ću ruku!!!

Čujem li ja to abnormalne nalete optimizma drečećeg telefoniste ispred mene? Optimizam veći od svih drugih ruku. Ili ima duge ruke? Nokte? Nešto na rukama. Zagledah. Ne. Čist neopravdan optimizam. I veoma glasan glas.

Je li neko čuo za naći-ćemo-se-tamo-kod-nečeg?
Je li neko čuo za ne-podiži-ruku-u-moru-podignutih?
Je li neko čuo za izmesti-se-iz-reke-za-odstrel-možda-te-i-primete?

- Ma videćeš me sigurno, znaš da sam drugačiji!!! He, he, he…tu tuuuuuuuu tu tuuuuuuuuuu tu tuuuuuuuuu

Opet optimizam telefoniste čas ispred mene, čas na mojim stopalima i stopalima okolo?
Ne.
Mislim da je u pitanju čista iluzija.

Preseljenjem se dobije mnogo šta.

Prazna gajba bez ičega.
Manja stanarina.
Dve terase.
Zvuk vozova. Nekom buka. Meni zvuk. Klaj klaj klaj…
Pogled na vodu.
Mesto za bicikl. I skulpture.
Komšije koje se ne bune na lupanje klompama i pevanje u naletu spremanja stana.
Lift koji ne koristim.
Pijaca u blizini.

Ali i…
…pogled na tuđe živote.
Onako malo. Kradom.
Samo sa jedne terase :)

Tu je Teta sa petog, preko puta, koja obožava da jede breskve presamićena preko ograde, u nečemu što bi se moglo nazvati propala spavaćica odavno namenjena za krpe, ali sentimentalizam srednjeg doba je to. Pri tome, uredno isfleka sav navrat-nanos rašireni veš komšije/nice, ispod. Ne mari.
Do nje, gospođica čiji ljubavnik stiže kasno. I gase svetla. Seljaci. Mora da je tajno jer u onom roza šortsu navučenom do ramena (to je poznati trend uvlačenja svega u dupe), ne deluje ni malo stidljivo.
Iznad, neka čudna grupacija članova, koje ovim putem imenujem kao porodica, iako nikako da povatam ko tu kome šta dođe. Svi isti. Okrugli i uvek jedu. I to poprilično često.
Malo desno…još malo desno…e tu! Ta terasa sa drečeće žutom tendom na bele pruge. Vidiš? Šarmantni penzionerski par. Igraju šah. Mislim da je on pušta da pobedi. I šetaju svako veče. Srećem ih. Drže ruke u poznatom penzionerskom položaju. Prekrštene na leđima. Ona se lepo smeje.
Sprat niže, nemoguće odrediti niti broj stanovnika, niti gustinu naseljenosti. To je prava prašuma. Ne vidi se od iste da li stanovnici ovog dela imaju prozore uopšte. Ako i imaju, koji će im. Verujem da bi svi botaničari, ili makar studenti Poljoprivrednog fakulteta na odeljenima kućne i čudne flore mogli doktorirati.
Ispod njih. Tipična teen zajednica studenata. Daju se prepoznati po neunifornim plastičnim kutijama hrane na prozorima. U sred leta! Ima i pokoja tegla, i muške patike. Nekom smrde noge sigurno.
Treći, da stigosmo do trećeg, muškarac, čini mi se samac, previše puši. Puši non stop. Pedanterac. Sve utegnuto koliko mogu da naslutim. Gomile malih slika po zidovima. Iznajmljen stan sigurno. Muškarci ne kače male slike po zidovima. Ne tako neartikulisano.
Desno od njega. Spuštene roletne. Piiiiiiiiip. Informacije nedostupne. Ili je to samo tokom leta.
Prvi sprat. Right view. Žena opterećena pranjem veša. I širenjem istog. Kao da to radi po nekoj dobro ucrtanoj šemi. Nemam uvid u unutrašnjost kao ni kod onih sa prašumom. Ili se u toj kući svi prljaju ko svinje Ili je žena jedna od onih koja non stop testira sve moguće reklamirane praškove za veš. I to pakovanja od 9 kila. Nema dece.
Desno od nje. Neki totalni fenseraj. Mlad bračni par. Bez ukusa.
Prizemlje. Frizerski salon. KOD BUCE.

U trenutku pisanja ovog posta, verujem da je i meni neko prebrojao neoprano suđe. I prazne piksle od piva na terasi. Od sinoć.
Kao ona teta sa breskvama. Ne marim.