Archive for December, 2006

Igra bez granica

Posle pijanstva je najvažnija stvar doći kući. Čitav. Ako ti to uspe, onda nema problema da će sutra sve da te boli u svoj svojoj čitavosti! Mozak, duša, noge (bol nogu ćeš pripisati tegljenju nekog papira, a u stvari ona stolica u kafani i njene prečkice su zapamtile kako se šta upaljivalo!), želudac vrlo intenzivno, i sve to praćeno sa blagom drhtavicom ruku, i patološkom potrebom da se odma sad i pod kakvim god okolnostima spava. Odma.

Tu i tamo se sutradan (tj. danas) provlači nekontrolisani (budimo iskreni, HISTERIČNI) smeh, koji kad se zalaufa, nema mu zaustavljanja, jer je na čistoj nervnoj i biohemijskoj/etanol bazi. Sa pravim izvorima inteligentnog humora nema nikakve veze. Smeješ se vala i na dignut prst, a na dva već otkidaš!

Gde je smeha tu i suza. Mora u paketu. Ionako je facijalna expresija koja prati smejanje i plakanje vrlo slična. S tim da u jednom slučaju praviš potop, a u drugom se praviš da ga neće nikad biti.

Potreba za teškom hranom je tada ravna želji za snom. Onoj sad i odma ovde spavati. E tako telo moje ponavljalo sad i odma ovde jesti nešto jako teško, masno i u normalnim okolnostima vrlo teško svarljivo. Ali tada, prolazi kroz želudac KO PODMAZANO! Burek. Masan. Koka kola. Ima li goreg načina da slešiš stomak još? Ima. Da ne jedeš.
A tako sam mislila da će grejp da reši moje muke. Ali seljačka je ovo toksicinirana krv. Moralo je seljačkom burek metodom. Grejp ne radi. Vala niš!

Želja da se zapali cigara je svedena na ništa, i ako postoje dani kada bi trebala da kažem tom oralno/plućnom zadovoljstvu Odjebi, onda su to ovi dani. Dani boljenja čitavosti.

Prednost ovakvih dana, je što eto, napipaš neke sopstvene granice. Tu malo napipaš i tuđih granica.
Loša posledica je što zaboraviš.

Pa na testing opet. Kroz neko vreme, kada bude trebao opet da se tegli neki papir iz gepeka.

SUMA SUMARUM

Svi napisali svoje neke listinge. Za 2006-tu. Nisam to nikad radila, obično samo pohranim inekcijom u sećanje, ali evo dolaskom B(R)LOGA, objavljujem i svoju.

Nisam megaloman. Sem sa dimenzijama platna, te će ova lista biti vrlo, ali vrlo intimna. Meni poboljšala životić. Za vas ne znam.

Prvo realno stanje stvari koje NIJE.

1. Nije me strašno očaralo ko prodo YoTube i kome. Jbg, ali oni meni struju ne plaćaju. A ni stan. A bogami ni letovanja. Tako da me ta vest, ostavlja debelo ravnodušnom. Iako da se pogrešno ne razumemo često visim na istom.

2. Nije me strašno očaralo ni to što je IT doba uzelo toliko (za)maha, da svako praćenje poboljšanja više od jednog ili eventualno više od nekoliko polja komunikacije, vodi ka nervnom slomu.

3. A da ne podvlačim da me stvarno ne oduševljava što su se prijateljstva, poznanstva, ortakluci, ljubavni uzdasi, razmene misli etc. sveli na tone tipkanja, smsovanja, web camera i hrpe mailova. Dobro de, dobili smo sjajne mail organizatore. A da, tu su i spam controleri. Oh. Brilijant! Nije li to divnooooo?

Super je to, informacija na svakom ćošku, googlu ili nazovimo ga kako god, ali šta ćemo sa receptorima gospodo?

4. Nije me posebno oduševila ni naša politička scena. A ni tuđa. I oni mi ništa ne plaćaju. Plaćam ja njima. Očito.

5. Nije mi se dojmio ni silni nalet japijevaca i odjedanput pismenih, a nisu u stanju da savladaju osnovna pravila pravopisa, da makar da stave jebeni space iza znaka interpunkcije! A slušaš njihove seminare i gledaš njihove, vrlo ali vrlo jadne ppt prezentacije. A moderan svet. Uvodi komunikaciju. Aha. Muda za bubrege. Ili muda za lovu, ako ćemo pošteno.

Ništa od svega toga, nije poboljšalo moju 2006-tu. A bilo ga je. Kolko oćeš.

Ovo je spisak onog što me dojmilo. Random.

– Istambul. Sa svim u njemu i sa svim oko njega i sa svim na putu ka njemu pa nazad.
– Tri nova prijatelja. Jedan nosi cvike i pravi tortu za medalju. Drugi muzikom puni ovaj svet. Treći je dokaz da se nekad ljudi rode i sa tri glave i stotinu ruku. Svima im je zajedničko: svako ima svoj folder kod mene na D.
– Koncert Bill Cobhama i uopšte poboljšanje jazz scene
– Exit. Šta ću. Pristrasna sam. Ispred nosa mi.
– Preseljenje u novi stan. Na vodu i na istok.
– Dva čudna zaljubljivanja. Temeljno ti promene pravac predrasuda. Oooo, da. Naučiš.
– Da li da stavim otvaranje bloga. Hm. Ajd nek bude. Ipak neki prijatelji uplovili u moj lajf preko ovog načina komunikacije, stoga blog.
– knjiga Visual communication od Jonathan Baldwin-a i Lucienne Roberts
– Grčka i letovanje. Ronjanje za sve pare. I biti vrlo glup.
– Bicikl. Imroved one. Vrlo korisna sprava. Zaljubljena smrtno u nju. Bolja od YoTuba definitivno.
– Neki novi jazz albumi. Ali da ne pravim sad ovde jedan malo oveći spisak. Meni ulepšali godinu. Vrlo!
– Nekoliko novih galerija. Niš i Beograd. Odlične. Hvala nekim čikama i tetama koji osim u prostore za butike daju i na neke kvadrate gde se i IMA ŠTA VIDETI.
– Jedna nova beba u našem društvu. Prava mala dama.
– Jedan odlazak najdraže mi N. u Rusiju. Srećna.
– 20 novih slika koje više ne znaju gde da se drže.
– Vožnja motora od kojih zastaje dah. U zoru. Africa je zakon. Što se mene tiče.
– Zelene narukvice što zveckaju. Iritantne do bola za okolinu, ali kad pretiš prstom sjana audio potpora.
– Ljubav roditelja. Vole se ljudi i dalje. Za primer!
– Pečenje rakije za pamćenje.
– Osnivanje jednog centra za rad sa hendikepiranima u kulturi.
….
….
….
– Bila zdrava.

Ho Ho Ho

Ho Ho Ho

Dragi Deda Mraze,

Ili si i ti možda naseo na sva ova moderna oslovljavanja sa gospodine?
Nemoj da se ljutiš ali moram da te pitam. Ipak si ti jedna vrlo popularna i važna ličnost. Radiš sa najjačim brandom sveta. Pa i ti postao brand. U tvom slučaju stvarno važi s kim si taki si. Bar što se važnosti branda tiče. O karakternim osobinama ovih i onih, onih i tebe, i nas i vas, nećemo ovaj put. Doći će vremena, kada će se mladunčad ove planete umesto šta je starije, koka ili jaje, pitati, šta je starije Deda Mraz ili CocaCola. I ko je tu koga angažovao. I za koliko. I dobro nam poznato pitanje. A gde sam u svemu tome ja?

Možemo se svi složiti da izgledaš simpatično, sa tim svojim crvenim odelom, belom bradom, zvončićima, irvasima, osmehom od uva do uva i rumenim obraščićima. Koga god da na planeti da priupitaš, dobićeš ovakvu sliku. Nego da vidimo kako su te takvim napravili. Jer, da se ne lažemo, nisi uvek ni ti tako izgledao.

Image Hosted by ImageShack.us

2006. je godina kada se proslavlja 75 godina poznatog CocaCola Santa Claus-a. Sve je počelo još davne 1931. godine sa oglasom CocaCole u jednom široko rasprostranjenom magazinu, na kom St. Nick prikazan kao simpatični, debeljuškasti dedica u crvenom odelu. (Ne, on ne nosi crveno odelo zbog CocaCole. Nosio ga je i pre. Tu je đedonja izgleda vrlo sentimentalan).Sve je počelo kada je Archie Lee, izvršni direktor D’Arcy Advertizing Agency koja je radila za CocaColu, hteo da kreira sledeću kampanju gde bi predstavljani Deda Mrazonja bio i realističan i simboličan. (Eto vidite da je i to moguće). I tu nastupa Sundblom ilustrujući najpoznatije predstave Deda Mraza ikad. Važno je da je to momenat, kada na prikazima to prestaje da bude čika koji nosi odelo DM, i postaje DedaMraz i glavom i bradom. Više bradom, svakako. Jedna zanimljiva informacija da je potret DM nastao tako što je Haddon potretisao svog prijatelja Lou Pentiss-a, penzionisanog prodavca. Kada je Prentiss preminuo, nastavio je da koristi svoje lice, slikajući često sebe u ogledalu. I deca koja su se pojavljivala na ovim slikama su deca komšiluka. I tako je narednih 33 godine Sandblom je slikao Santu. Stvarno je privilegija biti tako blizu “onog koga nikada nismo videli”. Svage godine mu dopraviti malo lice, narumeniti obraze, dati mu flašicu koka kole, u par poteza četke ga veselo nasmejati i dati mu onaj Ho Ho Ho izgled. Čast bre! Te 33 godine njihovog zajedničkog rada su učinile da ove predstave dragog DedaMrazonje žive u svim umovima sveta kao takve. Tih godina dekica se na slikama igrao sa decom, držao ih u krilu, bio okružen morem igračaka, i naravno, ništa bez flašice tog famoznog soda napitka.
Originalne slike Haddon Sundblom-a u možda i najskuplji komadi u umetničkoj kolekciji i bile su izlagane širom sveta, uključujući i Luvr, Royal Ontario muzej u Toronu, Muzej nauke u Čikagu, Tokio….
Deka je dobio družinu polarnih medveda 2006. godine. Njihovo svečano izlaženje na scenu i javnost se desilo 1993. gde su bili deo “Allways CocaCola” kampanje. Predstavljeni kao…

A dobro, izvini, o polarnim medvedima neki drugi put!!!

Mislim da će te novije generacije zapamtiti kao onaj CocaCola đed. Da pa on. Aha. Da, znam ga. Vaki smo (pri tom simulirati jedan od znakova: ko nokat i meso, ko prst u dupe i slične načine arhetipskog izražavanja na ovim prostorima).
Nego da ne skrećem ja puno s teme.

Znam da si u cajtnotu. Ah, pa avaj ko nije. Ali ti bar imaš 364 dana da se spremiš za svoj jedan radni dan, tako da nemoj da se žališ. Zato me slušaj, šta ima da ti kažem, jer popularnost je vrlo promenjljiva kategorija. Ako se jedne zime ne pokažeš kao dobar, odma te u sledećoj kampanji nema. Samo ti to još nisu rekli.

Ovom prilikom te molim za nekoliko želja. Ne, nemam jednu. Ja sam vaspitana u onoj čudnoj generaciji, kada nisi morao da želiš jedno, ili da budeš dobar samo u jednom. Tada zapadna dijalektika nije bila tako jako pedagoško oruđe sa svojim ili-ili modelima vaspitavanja.
1. Želim i ja jedan radni dan. I 364 slobodna dana da se spremim za taj jedan. Kad možeš ti, a što ne bi i mi mogli da stignemo na sve krajeve sveta
2. Oću onaj kelly-jev novi bicikl. Svega 9 kila sa kompletnom opremom. Samo prednje amorte moliću.
3. Da se mac smiluje, pa spusti cene za nas smrtnike. Vid što sam dobra, ne tražim da mi ga pokloniš, no da mi ga pojeftiniš.
4. Daj šengen. Ili državljanstvo. Šta ti lakše da središ. Ne pravim pitanja. Dobro, poslaću ti fotku iz vozačke

E kad središ ovo, možemo razgovarati ko ljudi.

Do tada,

Želim ti srećan JEDAN radni dan!!!

Update za email99:
Likovni prikaz Đedonje, nije se bio standardizovao sve do kraja 19 veka. Do tada je potretisan i kao veliki debeli čika, ali i kao mali malecni, u zavisnosti od kulture iz koje je prikaz potekao. Uglavnom je u tim ranim prikazima bio okružen sa nekoliko zgrada i kućica, i obučen u krzno. Ili u Odelo, koje je bilo Crveno, Plavo, Zeleno ili Purpurno.
Bostonski Slikar Louis Prang će ga predstaviti na Božićnoj čestitki Americi kao Deku obučenog u crveno i to 1885 godine, mnogo pre nego što će ga CocaCola preuzeti kao jedan od nosećih likova za novogodišnje kampanje.
Evo i čestitke.

Image Hosted by ImageShack.us

Next Page »