Zlatna pravila vikenda ne pišem odavno. Nema vikenda. To je. Ne u onom smislu kako su svi normalni korisnici staromodnijih modela kapitalizma navikli da ih upražnjavaju. (Eh mi staromodni).
Ono petak, toksikacija jedan. Subota blagi mamurluk, i priprema za udarnu detoksikaciju dva. Nedelja već opasan oblik mamurluka, i blagi stres koji oko 18 časova kreće da napada. Jer tad do blaže mamurnog mozga i vrlo punog stomaka počinje da stiže informacija da je sutra ponedeljak. Da to je stariji model. Efikasan i primenjiv čak i u naprednijim zemljama EU. Vid’te severce. Pobogu šta im fali. Sem sunca.

Noviji modeli vikenda (praćeni evolucijom kapitalizma, štampe i drugih infromativnih glasila), oni trandy/IN, uključuju obavezno praktikovanje sporta, šetnje, ah zdravog li života. Valjda posle prepušavanja (napušavanja), jedenja suve rane i ostalih oralnih konzumacija radnim danima, iz dupeta ipak stigne informacija: kreći se, kreći se, kreći se…dupe se opustilo, dupe se opustilo, dupe se opušta, sport, sport, sport, kiseonik, rekreacija, ajde, ajde, ajde, (on English Go Go Go), što je stajalo do sad stajalo je, sad je prilika, vikend, ajmo bazen, ajmo zamah, dva, tri, šetaj, šetaj, lagana hrana!!!
To su ti moderniji vikendi. Kažu moderna glasila.

Ima i onih mix varijanti. Kako ti kad radi savest, ili kako ti kad želudac podnosi toksikaciju. Jednom umreš, a sledeći vikend se oživljavaš. To ide nešto i sa godinama. Nekim ljudima. Ja nisam naučila da pijem, i ako neko savlado tu nauku (sem ono NE PIJ), nek me obavesti.

E sad. Ima i vikend iznenađenja. Ko ovi što organizuju ture za novu godinu sa ovim nekim autobusima po nekim delovima sveta “ne zna se gde ali plati”.

I kod tih vikenda iznenađenja se nekako najviše raduješ četvrtkom, jer ne znaš šta će biti u petak!!!
Možda radiš vikend, a možda primeniš neki od ovih kapitalnih-vikend modela nabrojanih gore.
IZNENAĐENJE četvrtka! Neizvesnost! Napetost! Hoću li raditi za vikend i pravila opet izostati, ili ću pronaći smisao života u jednom od nabrojanih pa napisati još po koje Zlatno pravilo.

I kaže, nema se izbora.
Nismo FREE.
Ko kaže?!!!

Kao što se da primetiti, i kapitalizam ima svoj razvojni put. Nije Bore Šnajdera, ali je razvoj. I to kakav.
Bezpravilan. Mutira.
Slobodno ga imenujem u EKONOMSKI LIBERALIZAM!!!

E to je vozić sa kojim se nikad ne kupuje karta u povratnom pravcu. Nema vraćanja na stare modele toksikacije, bar do nove godine. (Sete se ljudi svega što im treba u zadnji čas. Ne znam samo šta će nekima padati na pamet na samrti. Cinična sam? Ooooo daaaaa. Izgovoriće onu staru dobru: A za kad ti treba da umreš? ZA JUČE! No problemo).

Živeo liberalizam!

I sad kako se odbraniti.
Čekati vikend? Ma ko još pobogu čeka bilo šta. Ni laste ove godine ne leteše jadne ko svet. Čekale promene. Ha! Čekati promene?

Evo na primer, četvrtkom se igrati vozića iznenađenja.
Sredom zamisliti da je subota. Šta fali. Oba dana su na S, a posle nekoliko piva ni ne znaš koji je dan.
Za one koji ne vole dane na S, nek ne Seru, nego na trčanje!

Zdravo je!

Slikanje se čini kao divno zabavan posao. Ko je gledao filmovane holywood-ske biografije velikih slikara/umetnika, verovatno je uživao u slobodi i dokonim filozofskim raspravama koje prate svako naslikano platno. Tu sve pršti od ljubavi, strasti, neprospavanih noći, velikih muza, ideja koje će polomiti svet. Čitav jedan univerzum u nekoliko stotina kvadrata (ako se ima sreće), ili u jednu sobu (ako se ima malo manje sreće).
I sve to tako zabavno.
Na filmu. Tako zabavno.
Jedan od retkih filmova koji se malo izdvajaju od te holivudske veselosti i zabave a srdačno ga preporučujem je Modigliani. (Ujedno jedan od mojih vrlo dragih slikara, a posebno sam srećna zbog poverene uloge gosn. sexipilnom Andy Garciji, koji je i tu briljirao. U svakom slučaju, ako si žensko ne znaš da li da uzdišeš za Garsijom ili Modiglianijem. Plačeš sto posto!)
Neću sad ovde navoditi divnog mi Rubljova i neke druge filmove gde se nije toliko lagalo, jer ipak pričam o iluzijama, a za to je poređenje sa holywood-om divota!

Nema tu od te tra la la zabave ništa! Samo da se zna.

Igra traje do onog momenta dok se uz mahanje onom četkom, valjkom, špahlom, štapom, nogom koja prati muziku, ne dođe do obrisa one često mutne slike/ideje u glavi.
Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ostalo je fizika. I to vrlo vrlo naporna.

Mešanje, pranje, struganje, nosanje, razapinjanje, klečanje i po nekoliko sati, sto puta ustajanje iz čučnja, sto puta sedanje na patos, sto puta ustajanje sa patosa, milion puta iznošenje slike u drugu prostoriju (jer imaš malo manje sreće pa nemaš stotine kvadrata), okretanje naopako slike, okretanje naopako sebe, trčanje po skice, pranje četaka, trčanje u farbaru u vrlo nezgodnom momentu sušenja boje, zagorevanje ručka, struganje nanešenog sloja boje koji se ispostavio kao NE VALJA, bacanje četaka na patos uz ispuštanje A U PIČKU MATERINU ŠTA JOŠ FALI, nespavanje, neartikulisano jedenje, još neartikulisanije ispijanje piva, vina, ili šta se već nađe u okolini.

Sve je to dragi moji muka.
Čupaš kosu. Češeš se prljavim rukama. Istim tim kreneš i da raširiš čist veš. Pa ga, naravno, uključiš opet, s tim da dodaješ sve one odstranjivače tvrdokornih mrlja ovaj put, i definitivno ga pališ na devedeset, koliko god da se pere na četres.

Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ali ponekad!

Jer osećaj kad se onako ko posle kopanja kukuruza, umoran obreš pred platnom, pred NEČIM, znojav, potučen, izmučen, gladan, pripit i vrlo prljav, i gledaš svoj porod, ne može se vala meri ni sa jebenim holywood-om!

Svi su u svojim postovima izbacivali neki genijalni recept za ovo ili ono.
Za neko brilijant jelo. Čitajući sve te recepte, prvo bi mi kretala voda na usta (to je pod uslovom da neko priloži fotku, a ja čitam post u kapitalizmu u extra gladnom stanju), nakon toga sam pokušavala da namestim usta da izgovorim te nazive jela, a onda bih do kraja recepta, samo slegla ramenima.
I rekla: danas ti ne kuvaš ovo!
Jer.
Ili nemam sve nabrojane sastojke koji se turaju u ta velelepna jela, ili za pola sastojaka nikad čula nisam!
Kao svi “mudri” blogeri, tako i ja nisam zapitkivala, “A jelte molim vas, a šta vam je pa sad to”?
Ili da postavim recimo jedno zdravorazumsko pitanje:
Kako u Srbiji naći sjajnu jegulju?
Kako naći jegulju uopšte?
(U ovom izostavljam sve ljigave pripadnike čiji su karakteri slični ovoj teško nalazećoj ribetini).
Jedva nađem ‘leba u Pekabeti kad dolazim s posla!
Nećemo se sad juriti i sa jeguljama.
Dosta mi je i svinja oko mene.
Elem.

Nisam kuvala jegulju. Tako da nema brige. Samo nađite leba na vreme.
Ali sam zato kuvala NEŠTO. Pa u svoju sveščicu sa receptima možete uneti jedan novi koji se tako i zove:
NEŠTO.
Nije za mazanje.
U zavisnosti od tehnike kuvanja odabraćete i pribor za jelo i tanjire za služenje.
Ako se začitate dok se jelo sprema, onda služite u plitkim tanjirima sa viljuškama.
A ako baš imate toliko dovoljno vremena da se mlatarate oko šporeta, onda može i neka činijica ili činijetina za gurmane. Čaše, za neko piće je najvažnije da budu čiste.

Pakovanje šampinjona stajalo na gornjoj polici friza. Hm. Aj to napolje. Pakovanje buranije isto tako. Mora oba da se spremi inače oba ide u kantu. Rok trajanja više nije ko što nekad bio. Aj i to ću. Ima li onih sastojaka što svi imaju? Luka, soli, ulja, bibera, peršuna, i nekih dodataka. Da ima. Ima li integralnog pirinča. E nema! E jebi ga! Ima neke testenine. Hm. Ima. Aj i to.
U šerpu koja je nekad bila ko zna koje boje, sad je od rabljenja sačuvala na sebi sve tragove pohovanja, pečenja, prženja, prskanja koječega, smlatiš jedan luk. Ako je srednji onda jedan. Ako je veći onda pola. Ako je mali, onda dva. To je dovoljna mera. Za jedno pakovanje šampinjona. Valjda svugde isto pakuju te šampinjone, ne znam.
Znači luk, šampinjoni. Brzo ih iseći, jer luk je već stavljen. Što znači, ne na sitno. Onako samo prelomiš na dva. Ili na tri ako je šampinjon napredniji primerak. I smlatiš. I gledaš.
Da li sa ovim ide buranija?
Ne znam. Ali danas ide. Šerpi nemam baš 15 komada. A boranije nemam toliko da upošljavam lonac. Znači da ide. Tresneš i buraniju. I biber. I….ma da, može i peršun. I beli luk. I gledaš malo onu čudnu tamnu boju. Al, ajd bogati, vredi probati.
Aha…kesica kečapa ljutog. I to. E da, to znam. 100 gr ljutog kečapa. (sad već zvučim kuvarski).
I promešati.
Začitati se obavezno.
Zejdi Smit – O lepoti.
Ali čitati u blizini kuhinje!!!
Doći za 15 min do šporeta. Isključiti.
Obariti i testo. (svima nam poznatim tehnikama)
U ono NEŠTO zveknuti i to!
Probati.

Mmmmm.

Bon apetit!