ArtMistakes

Ah, pa ima raznih.
Koji gledaju šta drugi rade. Koji gledaju šta drugi imaju. Koji slušaju ono što drugi znaju. Koji slušaju one što gledaju. Koji gledaju i slušaju i pipaju šta drugi gledaju, i može tako to u nedogled. Sve ih jednim imenom zovemo publika.
U istorijatu mazanja, imam najdražeg upijača na svetu.
Najdraži primerak publike.
A zove se Nikola. Meni znani kao Nikolica.
Keva ga je čuvala kad je bio mali. Doduše, nije ni sad nešto veliki, ali od kada se pobogu publika merila brojem godina u dupetu?

Jednom prilikom, pri nastanku ovih malih malecnih reljefa, uzela foto aparat, opalila snimke, i spakovala u arhivu. I naravno u mali foto album, i turila u fioku, međ ostale.
Prilikom posete roditeljskoj zajednici, keva je naravno uspela vrlo diplomatski da me ubedi da ponesem sve te fotke. Oće žena da vidi i tačka. Ćale je već tu uvek manje bivao zainteresovan iz prostog razloga što ga stvarno ne dotiče umetnost. Ali ok je s tim. S ponosom nabavlja bruseve, brusilice, čekiće, opeku, doteruje to nekim kamionima po potrebi uvek praveći onu facu: Majko moja, šta sam napravio!

I donela ja TU “malu knjigu” međ velike. Ljude.
I veliki ljudi počeli sa onim pitanjima kad u najmanju ruku poželiš omanju granatu i da ih sve razneseš.
Sve počinje onim pitanjima:
A šta ti je ovo?
I šta ovo znači?
Posle dve rečenice POKUŠAJA objašnjavanja, shvatim, da se publika ne može opismeniti za jedno poslepodne.
I dalje tako mislim.

Ding dooooooong!!!
Nikolica.
Osmeh od uva do uva.
Na nosu male malecne naočare, koje su se ulaskom u prostoriju zamaglile i gde je on pravim tonom jednog generala naredio:
Skidaaaaj mama, zamaaaaaaglilo!

A na stolu knjiga.
Mala. Sa nekim nja nja motivima, kakve znaju samo da vam uvale u foto radnjama.
Ajmooooooo citamoooo malu knjigu!
Ajmo!
Otvorio Nikolica i lista. Sa srećnim usklicima otkrovenja:
A vidi ovo ovo sam ja i deda.
A ova druga je konj i on je kod druge babe.

A ova…

Ovo se ja borim protiv vetra!
I imam metlu. Vidi vidi etotako!!!

Nikolicu čeka ovaj mali malecni reljef na mojoj polici.

Umetnost je za male ljude.
Za velike samo dosadna objašnjenja.

“S kim si takav si.” - glasi dobra stara narodna umotvorina.
S toga. Deder, da je proverimo.

U ovom slučaju zamenica S KIM se palatuje (novom palatalizacijom by me) u S ČIM.
1. Zelena pepeljara. Komada jedan. S leve strane. Na sredini pepeljare naslikan neki improvizovan cvet čudne boje kojoj se sad ne može ući u trag od količine pikavaca u istoj. Vala je ne prala zarad tog podatka. Bar dok se ne popije postkapitalna kafa. (Iako mi se postkoitalna više dopada).
2. Neka crvena pantljika. Još malo levlje. Na zelenom stolu. Pojma se nema čemu je služila, čemu služi i čemu će služiti. Tako prosto raskrečena po stolu, egzistira bez namere da ima funckiju. Mislim da joj nekim mikronskim delom i zavidim.
3. Narandžaste cvike. Tik do ruke. Uz tastaturu. Da, trebale bi biti na nosu.
4. Raskupusana knjiga preko koje nadvijam svoje laktove. Na strani 141. Nije se raspala, što sam je koristila za ubijanje komaraca ili nešto slično. Ne. Jednostavno se više stvari ne poVEZUJU. Pa ni knjige. Mudrost dobijaš u mekom pakovanju, da ne može mekše. Ko lenor. Oplemenjuje.
5. Panasonic telefon. Na bazi. Tiltuje ona lampica. Recharge u toku. Stiglo do drugog podeoka. Siv. Dosadan. Za pozvati taksi i upomoć odličan. I roditelje. Psovke i intimu deliti u četr’ oka. Tu ne jebem tehniku.
6. Neko čudo što se zove modem za adsl. Nikako mesto da mu se nađe. Dve lampice na njemu do jajno konstantno usklađene. Crvena i zelena. Ko semafor, stavljaju do znanja, da sve radi. Nema žutu kao ready mode. Ali i to čudo džidži tu na stolu. Btw, da se ne lažemo. Imam ogroman sto. Ponekad u krajnjoj nuždi može da posluži za tranžiranje osrednjeg praseta, ili eventualno ako se dobije napad igranja stonog tenisa na gajbi. S tim, da imam samo jedan reket.
7. Mobilni telefon marke nokia. Čega se taj nije naslušao. Vibrira do jaja. Bukvalno!
8. Crveni mouse marke A4tech. Toliko izlizan i izjeban, da mu se ne može tačno utvrditi boja. Ali ja to znam da je crven. Stoga crven. Optički. I on baca neke svetlosti oko sebe. Jbt. Sve neke stvari pune energije.
9. Pljuge. Pa well, tu su. To je važno. Lucky 100′s uvek nađe svoje mesto na ovim prostorima.
10. Tabla za crtanje. I ona svetli. Da. Magija čista. Taj wacom volim ko brata. Pravi muški saradnik.
11. Monitor. Pa dovoljno velik da vidiš ceo svet (ako oćeš), osvežava bolje nego umivanje nekad. Izvor prihoda za ovaj divno rentirani stan. Sabrat. Oblepljen sa onim stikovima više nego pubertetska soba posterima. Širine filmova, formati papira, izvori typografije, knjige za kupiti, diskovi pozajmljeni. Poseta zubaru. Broj telefona. Pojma nemam čiji je. Kao setiću se. Aha. Da kao i uvek.
12. Stolica. Sa pojma nemam koliko točkića. Voza se do jaja po parketu.
13. Tronski dupetom na njoj sedim. Dobro de. Podvijenih nogu. Dele vožnju oba stopala i dupe. Pa ne može još i glava.

I eto. S TIM sam.

I da. Kafom kojoj se ne zna broj. Gorča. Bez mleka.

I što trinaest, došapnu neki ludi numerolog.
Pa etotako, jbmt znatiželjnog!!!

Pošto sam glavu odložila na jedan kraći prinudni odmor (neplaćeni naravno), koristim je samo za farbanje ovih dana.
Ovo na glavi, što se modernim imenima zove hair look, došlo do stadijuma da obnovi svoj identitet. Color you know. Frizuru ne posedujem. To je ono što stoji na glavi i čega nema kad staviš belu kapu. Papilotne ne gajim. Ako ih i budem videla nekad u svojoj blizini, saopštavam da ću ih spaliti ili iskoristiti u neke humanije svrhe, a da to nije traćenje vremena na vlasi.
Odličan sam zamorčić svim frizerima ovog grada. Ne pravim sranja na stolici. Ne tražim da mi masiraju teme specijalnim kružnim pokretima. Ne zahtevam da se frizer kreće umiljatim tihim tip toe pokretima klompi, jer mene eto boli glava. Ne zakeram za dlake. O ne. Za sve što raste, ne zakeram.
Kako želite da vas ošišam?
Tako da mogu uvek da imam na glavi nešto čupavo i spremno za izlazak iz kuće za pet minuta.
Frizeri vole te rečenice.
I vole da me šišaju.
I farbaju.

Ali ne volim ja njih!

Osim jednog. Najboljeg, i moram priznati najskupljeg frizera u ovom gradu, koji je ujedno nenadjebivo najbolji vajar kog poznajem. Šiša trimerom. I po džepu. Deli sa mnom sva govna u toku tok razgovora. I najbolju rakiju iz šteka. Oni koji vole da budu hi, dok im se mlatara makazama oko glave, mogu da pristupe i toj konzumaciji, skroz opušteno. Frizer je car. Ako zapatiš višak alkohola u po bela dana, a daleko ti gajba, i moraš još nešto da obavljaš, uvek si dobrodošao kod njega na kunt. I pljugu. I priču…hoće li svemir sad da se širi ravnomerno, ili ima neka dinamika koja je sve ali nije logična…i šiša bre čovek. Skroz dobro.

Ali. Što svoje makaze volim!!!
Da se dopravim.
Ama, da se na ništa napravim!

Valjda hendikep iz detinjstva, da se sve to mora još malo pred ogledalom doterati. Naravno, ako se savlada ona poznata tehnika da uhvatiš svoj pramen kose u ogledalu. Mene to nekad jebe užasno.
Sad je tu, držim taj pramen, fiiiiiiiiiiju onim makazama i promašim!!!
Da vas ne zaplašim, i to se može naučiti. Biliv mi.

Nego color. Juče.
Gajba izdanje. Uvek. Kad znaš da slikaš, znaš i da se farbaš. Prosto. Kad ne znaš da slikaš, znaš da se farbaš. Prosto. Ali i to ima neka svoja pravila, koja ja preskočih juče. Preskokom tih istih, danas sam ponosni vlasnik najčudnijeg obličja na svojoj glavi, koje moja keva s ponosom naziva često: ptičije jebalište.
Umutila ja to sve na brzaka (sve to radim na brzaka, usput dok radim neke druge stvari na ne brzaka). Omlatila na glavu za minut nad kadom. Nađirala onu kesu što šuška i što ništa ne čuješ, i zavalila se šmekerski da čitam knjigu. Da drrrrrži boja!
I da, kao i sa šporetom Čedom. Farba ON, ja OFF.
Zaspala. Prosto i jednostavno.
Kapitalizam osim plate (vrlo neredovne), deli i umor. I to ko šamare.
Budim se.
Jel noć? Jeste.
Kako i neće biti noć kad noć počinje kad je dan.
Koliko je sati? Ne znam. Mrak je.
Gde sam? A da. Tu sam.

I odjednom čudan zvuk tu negde oko mojih ramena nastao meškoljenjem.
Šuškanje. Kesa…what???
Otkud kesa?
Aaaaaaaaaaaaaa
Glava. Kosa. Boja. Ima li je?
Šta je ostalo od mojih vlasi?
Trk. Svetlo. Šok. Tuš. Spiraj.
Peškir. Stala.
Ne smem skinuti.
Ko da otkrivam spomenik jbt!!!
Idemo na jen dva tri.
Tri.
Čupavo. Svaka na svoju stranu. Vrlo razjebano. O da.
Sexy, pa sad, kako kome.

Jesam li dobila ono čupavo što ne moraš da nameštaš ni kad ustaneš iz kreveta.
E JESAM!