…ili kako stvarno izgleda everything.

Šta je dizajn?
Pa bar jedan omanji tom “ne znam ni ja kako umnih definicija” krstari netom. I sve su tačne. I ni jedna ne valja.
(Tako je to sa definicijama. Uvek se dobace iz ličnog ugla. Pa što se više mase identifikuje, ona istinitija. Zakon statistike, verovatnoće ili “i definicijom ubedi kak si u pravu”!)
Krucijalna je ona koja sad već ima i enciklopedijski značaj.
Design is everything.

Okej. Neko se slaže sa tim, posebno oni koji imaju uvid u everything, neko osporava, a neko uporno i svakodnevno zgrće pare na tom everything a nije dizajn. No što je pobogu?
Dobro, vratimo se na ono dizajn je everything.
Pošto o everything nemam pojma, čistom dedukcijom možemo zaključiti da nemam pojma ni šta je dizajn. A može i obrnuto. Da. Ja bih se složila sa tim mojim neznanjem. Ili hrabrije ga imenujem u: nešto nisam baš ni toliko interested about everything.

No čeprkam po grafičkom. Tu i tamo. Leba njime zarađujem. I vrlo važna stavka. Taj čeprk se odvija nigde drugde do u zemlji Srbijici. Tako da ovo moje pisanije je samo komuniciram”o onome po čemu čeprkam.
Jedan od dizajnera kog vrlo cenim Micheal Bierut rekao (a s njim se verovatno slaže pola iole inteligentnijeg grafičkodizajnerskog sveta), da je grafički dizajn elementarno zasnovan na komunikaciji. Genijalno. I prosto ko pasulj.
Odapinješ poruke ka drugima! Ko što se radi jelte svaki dan: vičeš, pričaš, mašeš rukama, smeješ, psuješ ko kočijaš, umiljato cviliš, šminkaš, šišaš, uzvukiješ u nekim naletima vremena i istorije i neke parole, potpisuješ na zgradama, automobilima, seminarskim radovima, sms-ovima, e-mailovima, blogovima….bla bla bla, sve nešto komuniciraš, pa što bi pa i grafički dizajn bio drugačiji. I svi su u pravu. I svi nešto komuniciraju. I svi dizajniraju. I dođemo do toga da svi znaju sve. Sa ovim bih nekako mogla i da se složim.
Elem.
U dizajnu i to grafičkom imaš lepo dva tabora (grublja podela) i to:
Jedni sebe vide kao pasivne iščekivače, “dežurne krivce”, koji čekaju svoje idealne klijente, profesore, tegljače ideja, da bi oni sami bili pokrenuti. Prosto, oni bez zahteva ne mrdaju vala ni po leba!
Drugi su vrlo grandomanski osnivači samoekspresije, sjajni talenti u kojima ideje niču same od sebe, cveće raste iz ušiju a klijent je tu samo jebeno smetalo, i ništa drugo do gušač njihovog talenta.
I da. Obe vrste imaju svoje predivno razvijene podvrste (i dizajneri se međusobno pare, iliti komuniciraju), ali ne bih ulazila u finese i šta se stvarno dešava iza 4 zida.

Ta dva tabora mogu biti nazvana i vako:
Ja bih radije da budem dobar nego da budem originalan. (Mies van der Rohe).
I druže se ti tabori. Piju kafe. Piju i alkohol! Preotimaju poslove. Pomažu. Lažu. Pičkaju oko Win i Mac-a. Sve u svemu lepo komuniciraju.

A kako to stvarno izgleda u Srbiji, kada u grafički dizajn ulete i oni VELIKOM SINU XL KUPIO TAJO XXXL NOVI KOMPJUTOR, pa sad ima sve da pravi za NAŠU KOMPANIJU...neki drugi put.
Kad razvrstam.

Svako svoju boljku ima.
Jedna je da nosim cvike i to je ona akutna.
Druga akutna u razvoju je da selektivno čujem. Tu slušnu aparaturu sam odlično podesila.
I jedna upala ili u mom slučaju ISPALA se zove mobilni telefon.

Onaj prethodni sam morala da držim u frizu da bi radio.
Ovaj mogu sad da držim gde oćeš.
Ne radi nigde!
Crko neki nešto tamo za kontrolu signala!!!
Eto umrla bih a ne bih znala da to telefon ima.
Konstatacija jedan.
Nervira me što je crko.
Kupovina novog niti je bila u planu, niti jeste a niti će i biti.
Konstatacija dva.
Ne znam ničiji broj telefona napamet osim onih urgentnih: 95, 94 i tih što počinju na 9 a imaju dva ili tri broja. Broj roditelja. Dobro, i firmin diktiram ko iz puške.
Kućni. Ali svoj.
A stanje na kartici redovno govorilo da je dupke pun!
Pun telefon, prazna glava.
Jebeš memoriju.
Obavestila roditeljski klan da sam u beztelefonskom stanju.
Oni još brižnije savetovali: eto pa se sad malo i odmori.
Nervira me moje nerviranje oko gluposti.
I ovisnosti.

Nervira me što i po kišurini sudnjeg dana, ja tražih nepronalazljivo. Neke posebne četke za nešto tamo. Da ne objašnjavam. Stanje stvari: nema.
Konstatacija tri.
Htela sam da odem na cugu. Al aj nazovi i dogovori se budi car!!!
Seti se, seti se, seti se…m’da.
Svega čega se sećam su suluda imena i nadimci pod kojima su ljudi sa kojima volim da se družim, zapatili.
Da imam dijalog. Da. Evo ovako, ko što se da primetiti. Obrati se javnosti. Saks kompletan.
I u tom neradu telefona nerad i mene.
Neki depres u mokrim čizmama i blatnjavim pantalonama se vratio kući.
S naradžastim kišobranom!

Ima ona dobro rabljena izreka: Ako je nešto palo, padu je bilo sklono. Isto važi i za organizacije koje opažamo oko sebe. Pod organizacije ovaj put mislim isključivo na likovne, mada nekom maštovitom metodom, može da se primeni na šta oćeš.

Nacrtamo jedan krug. Divno. Na tom papiru gde je nacrtan krug, možeš povlačiš različitih linija, dodaješ ne znam kakvih elemenata, ali krug će i dalje biti jasno vidljiv. Samo kada promene koje se dese prozurokuju neku jaču, noviju i bolju vizuelnu organizaciju, prethodna će da padne u vodu.

Dobre stukturne opažajne organizacije se vrlo dobro odupiru promenama. Možeš im menjaš pojedine komponente ali one ostaju nepromenjene. Vraćam se opet na krug. Može biti obojen, može biti povećan ili smanjen, može biti deblji, tanji, urazan, odštampan, naškraban. Može ta linija biti označena tačkicama, ili nekim drugim malim elementima. Suština organizacije kruga ostaje nepromenjena. Naše oko to konstatuje kao krug. I tačka.
Naravno, postoji jedan određeni stepen «oštećenja» kada će organizacija nestati, i odmah će prouzrokovati stavaranje neke nove.
(Slikica br.6)

Primer (4 tačke daju lik kvadrata, ali 3 nikako).

Slabe organizacije, suprotno od ovih sjajnih superiornih dejstvuju pod silama taaaaaaaame. Šalim se. Sklone raspadu. Za taj raspad sistema ima nekih silnih istraživanja, ali tu baš stvari nisu tako potanko jasne. U svakom slučaju tu oko i pažnja nema za šta baš da se uhvati.

Ove vizuelne organizacije se raspadaju i menjaju same od sebe, i često je tako usled određene vizuelne zasićenosti. Vizuelni zamor se često koristi u optičkim varkama. Što duže gledaš u neku stvar, ili lik, ili odšampanu reč, čini se da počinje da bledi, da se razliva. (Ova pojava je slična semantičkoj sateaciji, kada se ponavlja reč do iznemoglosti da na kraju ona izgubi svoje značenje. Ostane samo fonetika. Btw, ovog sam se igrala ko mala do besvesti). Prepričati nekom ovako nešto znači odmah se etiketirati ili kao lud ili ćorav. Zato je često u dizajnu ili bilo kojoj vizuelnoj tvorevini, važno šta?
Odmor bre! Oka. Čula.
Da malo stvari dođu na svoje mesto. Često se svakom desi, da bleji u onaj beli blank document, ili već skoro pa završen, i da nešto uporno fali ali ne zna se šta. Ako klijent tad nije u fazi da puca, savetujem, bežaniju :)

Nije ni struktura, tako naivna, koliko god da je lepih boja.