Archive for March, 2007

Sušta Suštinska Suština

14.30
– Aj molim te, spakuj mi na mail sliku, podatke, naziv izložbe i par rečenica, ali onako suštinskih o slikama, da postavimo najavu na sajtu.
– Ma okej, nemaš nikakve frke, evo čim stignem sa arbajta to ti sve pakujem.

18.10
Prvi deo pakovanja i optimizacije protekao okej. Save for web. Ende.
Drugi deo sa podacima urađen glatko ko po loju. Ime prezime i to je to. Ostali podaci se uzimali nisu. Ipak ne konkurišem za rad u nekom renomiranom butiku, gde mislim da bi mi pored obima sisa, guzica, vrata, ušiju i čega sve ne (pravi stočni sajam) uzeli mere, te sam samo ispisom imena i prezimena zadovoljna.
Ajmo dalje. Naziv izložbe.
I to se iskristalisalo (palo u etar) u jeku slikanja, na pola flaše vina sa prijateljem u ateljeu, dok smo pravili skice za neke etikete vina. Nako usput. Prave stvari se, čini mi se, stvarno dešavaju onako usput dok radiš ne znam ni ja kako važne stvari.
I to znači imam.
Okej.

21.45.
Aj sad par rečenica, podvlačim suštinskih o slikama.
Hm. Prvo aranžman. Kafa. Muzika. Klompe. Namontiraj komp prema krevetu. Otvori slike.
E de sad mali i misli malo!
To što ti se motalo po glavi dok si brljala se puj pike ne važi, nego sad kao tome mora ozbiljno da se pristupi i da se sažme u par rečenica.

Krenem. Šta krenem? Radi mi samo prvih nekoliko reči, koje su za bljuvanje i backspace!
– E, a jel mogu brate esej da ti napišem ili vic, ovo ne ide!
– Pa daj bre, moraš to nekako. Ti najbolje znaš šta si htela da kažeš!

O ma NIJESAM govornik sunce mu poljubim. A NIJESAM ni pisac. A ne umem ni u tri rečenice da kažem šta mislim.
Jel’ to dobro ili nije?

O svojim slikama nemam stav. One su naslikane.
Okrenute zidu, ne gledamo se više. Ne uznemiravam ih.
Usisam oko njih. Provetrim ih da se ne bi slepile. Okrenem ih s vremena na vreme zbog ramova da dišu. Eto to umem.
Ali tri rečenice.
Suštinske!!!
To suštinski mi možda pravi kočnicu. Da je bar rekao, daj tri rečenice ili par reči, možda bi stvari išle lakše. Ali ovo.
– A šta kažeš da ovo bude prva izložba kod Vas bez ikakvog opisa? Nako, samo slika? Šta fali, kome se gleda, gleda se. Kome se ne gleda neće mu vala ni proročanstvo da ga napišem pomoći.
– Ej. Sedi tu i piši.

Tu tuuuuuu, tu tuuuuuu.

Okej. Ajmo jovo nanovo.
Blank document.
Ali sad smutim ness. Možda je do kofeina. U međuvremenu pročitam tuđih najava, smislenih tro-rečenica i sve mi to dobro. Fino to ljudi o sopstvenoj viziji rekli. Pismen svet.

A ja napisah pišljiv post.

22.17
Blank document.
Save for tomorrow.

Neću da ti kažem, ćelavi!

Trimer je zalutao u glavu.
Ostavio iza sebe pustoš.
Trice i kučine, kao i ispucali krajevi (što bi rekao mi prijatelj TE PRCE NA GLAVI) pale na neke jako šarene pločice. One u koje kad se zagledaš vidiš jedno sto hiljada oblika. Stručno se to čak deklariše i kao bolest, to zvrljanje po oblacima i sličnim amorfnim masama tražeći «objekte» ili lica. U svakom slučaju obolela sam then. Videh nekog dečkića koji strelom lovi ovećeg slona sa samo jednom kljovom. Prvo mi je ličilo na nosoroga, ali asocijacija na slona vodi jedan nula. Nema to, kad se zalepiš za jednu sliku u glavi, odlepljivanje ravno hirurškom odstranjivanju. Ko iluzije. Zablejiš se što bi rekli stari ko tele.

Nego. Sad vetar direktno po lobanji osećam. Razumem i svog ćelavog muškog roditelja koji non stop nabija neku kapu na onu svoju ćelu. Pošto sam rođena sa poprilično velikom čelenkom, a bogami i zaliscima, a kosa mi nije bila izrasla do druge godine, imala sam fazu paranoice, da ću budem ćelava ko tata! To bi bilo čak i dobro, da imam onu šmekersku bradu ko on. Elem, od toga ništa, sem nešto malo brkova, koje s vremena na vreme očupam karate potezom ispuštajući krik samo mrštenjem. Doduše i tu sam pronašla tehniku. Sam sebe zapričaj! Ili se zamaštaj, i vuci. Radi skroz.
Regenerator mogu sad lepo da bacim u kantu.
Mislim, ja nisam imala dugu kosu…ne, ali sad je pa vala imam ko prosečna žena pred depilaciju, ali na glavi.
Opet se sebi obraćam sa:
Đe si mali!

Proleće, šta ćeš!

Odo slušam Rundeka, po sto hiljaditi put. Nisam neki fan. Ali eto. Okej je za utorkom uveče. A i od rolera se čovek malo mora oporaviti ako se kani leti vozati bez mnogo modrica, koje sad jako temeljno gajim.

Ćuti tu i stvaraj!

Ko uspostavlja vrednosti i kulturnu politiku kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou?
Da li sve to mrvi individualca, koji postaje kolektivna norma ako «autoriteti» daju zeleno svetlo za njegovu/njihovu/čiju god ideju?
Šta je u svemu tome «individualno»?
Ko su ti autoriteti?
I ono, glavno pitanje, koje svako zdrav sebi tu postavi:
Gde sam u svemu tome ja?

Pošto se bavim tim čim se bavim, zatežem platna, strugam ista, perem četke, varim, burgijam burgijama, mešam betonske boje, stavljam git mase, probam nove lepkove na gajbi, smrdim iz ateljea i sebi i komšijama, jedna od pitanja dok se njišeš uz nove jazz albume budu i ova. Dobro, pomešana sa pitanjima, hoće li sutra biti lepo vreme, da li da onaj deo u kuhinji slešim pa da stavim policu, crvene ili crne satenske baletanke a?
Pravi umni mix.
Na jednom od milijardu blogova, neko čeljade napljuvalo našu medijsku scenu.
I svi je pljuju.
I ja bih.
Al ne gledam TV, te ne bih stvarno bila merodavna u toj pljuvačini.
Odgledam kradom nekolicinu emisija u imanju mnogo vremena tokom varenja ručka (ili večere), i to je to. A to je malo za moj sud o TV-u, kao krojaču naše kulturno-ideološko-vaspitno-obrazovno-ekonomske-xy slike.

Ali oni koji se time bave, vrlo vrlo profesionalno rekoše sledeće:

«Većina ljudi ne zna ko poseduje sredstva za produkciju, distribuciju i promociju umetničkih dela, pokretače zabave i podučavanja. Ipak pitanje vlasništa nad sredstvima kulturne produkcije, distribucije i promocije središnja je tema u svetskoj borbi za najveću moguću publiku.
Kompanija koja je sposobna da stvara svoje kulturne proizvode u velikim količinama i bez prestanka, koja efikasno može da distribuira u mnoge delove sveta, koja je u poziciji da ubedi ogroman broj ljudi da to što se nudi ono što oni žele da vide, kupe ili slušaju, koja zna kako da transfomirše sve pojedinačne proizvode u ukusnu supu iskustva koja se ne smeju propustiti, koja je sposobna da podigne svoje međunarodne operacije na privilegovano mesto horizontalnim širenjem i osluškivanjem novih tržišta u celom svetu, koja je sposobna da sklapa vertikalne saveze na svim nivoima i u svim granama kulturnog tržišta i koja može privući investicije koje će pokrenuti sve te aktivnosti-taj kulturni konglomerat ima moć!»
«Korporacije koje poseduju kanale imaju zapravo samo jedan cilj-da prodaju što je moguće veću publiku oglašivačima-i da time povećaju svoje prihode od reklama. Da bi privukli toliku publiku moraju imati emisije koje dovoljan broj ljudi želi da vidi.(Sve ovo važi i za rejtinge na web-u). To znači da je u interesu ovih kanala da imaju atraktivne emisije za određeni budžet. Odakle su emisije ili koji je žanr predstavljaju manje bitno od odnosa cene i rejtinga. U interesu oglašivača je da smesete svoje reklame u najgledanije emisije ili bar blizu emisije koja ima najveću gledanost ili slušanost. Ni oni nisu zainteresovani za pitanja kao što su raznolikost ili odgovornost za standarde kvaliteta i etike. U interesu producenta emisija je da imaju što više prodajnih mesta za svoje zabavne proizvode, kakvi god da su, i da steknu prednost nad nekoliko preostalih kulturnih konglomerata!»

I u izdavaštvu stvari su slične. Kad su knjige u pitanju. Pre je urednik bio taj koji je cenio i odlučivao koje će knjige biti objavljene. Danas je to malo drugačije. Sada su tu odbori za objavljivanje, i naravno, najvažnije uloge su onih iz sfera finansija.
Marža profita na knjige je nekad bila 2%. Sad 15%. Mali tiraži više ne dolaze u obzir, recimo, a predviđene gubitke u knjigama više se ne nadomeštaju sa profitom od prodaje drugih knjiga. Sada se svaka računa sama za sebe, a tu imamo i troškove.
6 miliona dolara za Hilari Klinton, avansno, za njene memoare.
2 miliona istih memoara gosn joj supruga.

I za nas male entuzijatste:
«Naposleku, umetnost i umetnici idu tamo gde je moć. Moguće je da neki umetnici u svom radu izražavaju osećanja ili šire koji predviđaju budućnost ili simbolično pokazuju da sadašnjost više nije uspešna i može se desiti da u tom smislu budu faktori ideoloških promena. Ipak, sami umetnici ne mogu, niti su ikada mogli menjati ekonomske strukture koje ih hrane»

Ja odo nastavim sa skicama, pa kom opanci kom obojci.

Još jedno pitanje za onako:
Kako se stvarno osposobiti za kočenje na rolerima, kad se zaletiš niz most preko Dunava!?

Citati:
Gosn Jost Smirs, profesor Političkih nauka i umetnosti na Utrecht School of the Arts u Holandiji i predavač na katedri za svetsku umetnost i kulturu, UCLA-el ej

Next Page »