ArtMistakes

Svi ste čitali Put u središte zemlje, predpostavljam. E pa ovo vam je tamo.
Veliko Središte u zemlji Srbijici. Do sada nisam ni sanjala da postoji to mesto na karti, pogotovo ne u ovim krajevima. Što bi mi rekao jedan prijatelj:
Vraća nadu, budi optimizam i rumeni obraze.
Put Vršca, petak u podne. Mi ga krstismo u Put Vina. I odmor. Iako se kolega koji nas je dočekao izjasnio: e, nisi ti seljo moj na odmoru, ti si na bolovanju.

Elem. Ako se vozi preko 120, a vozi se, velika verovatnoća da će se nastradati od traktora. U invaziji su po putu ko skakavci. Dva puta beše kritično. Potpis. Sreća novim gumama pa smo stali ko ukopani, dok je traktorče ležerno skrenulo.
Nego.
Vako ide to sa optimizmom.
Petak. Čekiranje. Umor na lestvici od jedan do sto na jedno 88 mestu. Ali.
Veliko Središte je obećavajuće.
Idemo.
Jedno 15 km od Vršca. Usput ispod Lisičije glave, pa pored Janove, pa se prođe dvorac Lazarevića, e kad se ugleda stari napušteni dvorac Chateau Mercy, staješ. Desno. Kapija broj 75 a ulica Železnička. (Čisto da znate)
Podrum Krstov.
E sad jedna mala uvodna priča za te podrume vina, koji nisu nikakvi komercijalni hit, nego prava kućna gazdinstva. Tu se ne primaju kartice, tu puca domet za mobilni, tu se vidi samo kraj sveta i ništa više, i tambure koje nadvikuju košavu.
To nisu kafane ni «vinski podrumi», tu se stiže u patikama, tu se sluša priča o vinu, uči se kako se pije, a potom sve to infuzira u sećanje.
Dočekuje nas gazda Krsta.

U zagrljaju s gazda Krstom!

- Pa ja sam se deco tri puta napio i otreznio dok ste vi došli. Al sad ćemo mi to popraviti sa još triput!
Inicijacija kreće silaskom u podrum. Seda se za Oltar, (panjevi postavljeni u krug sa mezom za presecanje između degustacije), i kreće se sa odabirom.

Degustacija

Ljubav on the first site!

Pravo veliko središte.

Gde ljubav tu i romantika.

I aplauz za majstore.

Prvo učenje držanja čaše. Potom priča o vrstama vina. O nemcima iz Rajnske oblasti koji su naselili ovaj kraj i bili prvi majstori proizvodnje vina, pa redom.
Od belih ka crnim do Otela koje je i zabranjeno (u prevelikim količinama).
Ja stala na četvorci. Burgundac. Inače ih probaš od 10-16. Vrsta mislim. Odabereš i penji se međ svirce, paprikaš od divljači, domaći kiseli kupus, koziji sir i vrlo glasno pevanje Dubokog zdenca i Ciganka sam maaaaaaaaaaalaaaaaaaa…

E jel se sve lepo vrati.
Vrati se.
Lepo.
Onomad, neke godine, divljam ja na biciklu (sjajno međunožno stvorenje za divljanje, kom sam nabijaš tempo, i nikad ne žali se na umor i boljenje glave), kad ispred mene jedna prosečna četvoročlana porodica u nekom dranju, meškoljenju… Dva mladunca, otac predvodnik i mama kao centar pažnje. Gospoja je na času učenja voženja rolera. E toliko mi bilo simpatično, da sam sišla sa svog međunožnog prijatelja, prislonila se na bedemče i što kaže moja pokojna baba, seirila. Smešno mi bilo u pm. Ti pokreti prohodavanja jedne žene u srednjim godinama, sa svim mogućim štitnicima, blokatorima, lokatorima, kapama, mazalima, ma šta oćeš. Ukopana i ne mrda.
Deca vrište: ajdeeeee, mama, vidi kako je lako, i pri tome joj vešto nabijaju na nos, njen strah, praveći pa skoro piruete. A mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeeeš!!! (Ta deca stvarno znaju biti skotovi). Kad se malo bolje zagledaš, i ona kao nešto mrda, ali ko koral.

Ali sinoć naplata duga.
U totalu.

Pošto neki znaju, ali evo za i one koji ne znaju, kupila sam rolere u kišne dane, u sred srede duboke i debele zime, kada ni međedima nije padalo na pamet da se protegnu. Od silnih vožnji po stanu, svega dva izleta su se desila na kiseonik.
Jedan od tih je sinoć. Naplaćeni.
Već danima iz kancelarije balavim na lepo vreme, ali samo balavim. Sinoć već stanje akutno. Ako ne izađem napolje, polomiću nešto. Pola 11 je. Šta mari. Jel sve neosvetljeno? Jeste. Jel ne znam da vozim? Ne znam. Jel idem da se rolam? Ma naravno.
Silazak sa trećeg sprata ne predstavlja neki napor. Tu ti je lift i prizemljenje. Ali ulaz ima stepenište.
Okej. Drž se za ogradu. Čvrsto! Leva. Desna. Leva. Desna.
Ooooooopala, za malo. Beton.
I hm.
Šta sad.
Odvoj se od ograde.
Jok! Pusti ogradu seljanko! Ma jok bre!
Pa ko još sebi izmiče tlo pod nogama? Normalan mislim.

Krećem u izvidnicu. Šetači izmileli. U oooooooooooooogromnim količinama. Desno od mene autobuska stanica. Puna! Ha! Levo od mene omanja ekskurzija u šetnji!!!!!
Na koju stranu da krenem?
Da idem odma pravo u parkirana kola, pa da ih sve zajebem?
Sva opremljena, ko i mama. Kapa dabome. Bela. I štitnici. Nisam mogla one na laktove da stavljam, jer sam pre toga stavila one za ruke, te sam jedva i stan zaključala.
Krećem levo. Polako.
Verovatnoća da padam sad u sred autobuske stanice, pune da podvučem, je skoro pa milijardoprocentna. Nije mi što ću se razbiti. Razbijala sam njokalicu i sa bicikla, pri mnogo većim brzinama, nego pokosiću sve one zaljubljene mlade parove, klizeći uletajuću i njihov zagrljaj i šta ću onda.
«Gospođo, jeste li dobro?»
Jebi ga, ali još uvek ne mogu se naviknem na to gospođo.
A ni đice.

Mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeš!!!

Ili kupovina bez guzice!
Inspirisana današnjom posetom mega-marketu.

Gornji deo tela, poznat kao glava, valjda zato što je bliže nebu u stanju budnosti, misli i da je nosilac «o velike mi pameti», je napravila spisak stvari koje se «moraju», čitaj (bilo bi divno a i osećaću se sasvim ali sasvim sigurno ako toga bude na vlasništvu ove novosadske adrese) kupiti. Međutim kako to uvek biva, dupe je miniralo spisak. To nepismeno čvorište «ispod» pameti, gura kolica, ne pravi spisak ali spiska. Sve pare. Jebi ga. Glas iz guzice uvek biva jači. To znamo pre/u toku/posle svakih izbora.

I jeste ovo svet masovne proizvodnje. Ne se lažemo. I jeste da znam zašto se šta i gde stavlja u markete (iako su ovi naši stvarno daleko od pametnog navlačenja kupaca na još), i jeste da znam da u nekim svetskim sa stabilnim ekonomijama, uredno kroz ventilacione otvore puštaju miris beby pudera, jer je dokazano na istraživanju ljudi zamorčića kojima je zauzvrat dato da žive na grbači onih koji testiraju, da ljudi osetljivo, bezkompromisno troše i do 30 posto više zbog slabosti na decu, i jeste da znam što baš igračke stoje na donjim policama, i jeste da znam zašto je hrana uvek na kraju svakog marketa, pa se moraš lepo provozaš pored svega ostalog, i jeste da znam što se sve nepotrebne sitnice nalaze na kasi dok čekićaš da kasirki proradi aparat za provlačenje kartice, pa eto još i neke žvake (e jel stvarno ima neko da nije pored te kase uzeo nekad neku glupost?), i jeste da znam da su najjače marke na sredinama polica, da dođeš do njih, ah pa moraš vidiš i ostale, i jeste da znam da se stavljaju i neke vizuelne pregrade, koje zarad pristojnosti obiđeš ali eto te već kod druge police, pred školskim priborom na primer!!!, i bla bla bla…i da…eto sve to nekako znam baveći se poslom kojim se bavim. I šta?
Nemoj slučajno da lipšeš magarče do zelene trave!

Glupa i gladna stoka. Staneš za kolica. Tresu ti se noge od nesigurnosti, koje ćeš hopala, sad da utoliš kupovinom. Evo odma sad. Šta dve litre mleka? Ma malo je. Nećeš prezimeti. Kiša pada. Stavljaš ga samo u kafu. Mora pet. Deset je već previše. Nemaš decu. Kafa, dobro, to optimalno mnogo trošim i optimalna količina se našla u korpi. Kolko god da se stavi popije se do sledeće ture vozanja. I zabave dakako!
Sijalice. Ah, da, one su ipak sa spiska!
Sirevi, o neeeeeeeeeeee!!!!
…
Ne znam kako al mene lupi. Navučem se sama na ono što pravim. Pakovanja. Opušteno se navučem. Na boju. Doduše profesionalno i zagledam novu štampu na bland-a-med pasti za zube. Dobra. Skroz. Znam da takvu rade slovenci. Naravno da sam kupila nju. Whitening. Ma idi.
Da pobelim još od toga!
I moja korpa u redu sa ostalim korpama. (Ne ljudi, to nije korpa, to je kazan, doduše providan.) I ostali izbezumljeni pogledi. Tragači za sigurnošću gurnuti u jaz svojih guzica koje temeljno guraju svoju duhovnu punoću.
Jebo te al je jadno!

PS.
Živimo u svetu proizvoda. Imamo dugačak put pred sobom, dakako i naporan, da nađemo odeću, hranu, nameštaj, umetnička dela, ploče, knjige, žene i ljubavnike, koji NIKAKO ALI NIKAKO ne pripadaju sferi masovnog (posebno ljubavnici). Koji mora da pripada samo nama, nikako hiljadama ili milionima drugih. A kad ne nalazimo, crkošmo što ne nalazimo.
I ko je tu lud?

Do jaja važno da se uklopiš, da se šlihtaš određenim grupacijama, nabaciš određeni look, da se ne bi osećao kao jebeni krmak, stilski izdajnik svoje zajednice (da li zamišljene ili realne nevažno), a ovamo pišeš sebi parole na čelo individualista! Daj da kupim što niko nema.
Dobro, to je i dalje elitistički. I dalje, ali stvarno ima onih, koji ne guraju kolica. Koji imaju mobilni pravljen samo za njih, avion samo za njih, brod samo za njih.
Ostali milioni crkoše što nisu kao ON/ONA/ONI ili uglavnom ONO.
Toliko o jadnom i patetičnom individualizmu.
Čitaj Pamuka, jebo ga ja, trend je. Mora se čuje i novi album tog i tog, totalno je ludilo. Bedak je što ne jedeš tu, do jaja mesto.
I tako u nedogled.

I sve TO, dok se ne desi opet neki ludi, nenormalni individualac (naravno, jedno vreme bude avangarda), prejebe iz ludosti sve te norme, pa ga začas omasove (o čemu sam već pisala), i postane fino pravilo koje je jako BITNO da se podražava.

Ne, ovo nije svet masovne proizvodnje.
Ovo je pozorište u kući. S punim frižiderom. I pet sijalica na polici!
Da, bez uložaka, ili vložnika, niš.