POST POST
Comments(0)
- A što si kretenu stavila na pozivnicu, da imaš malo treme, jesi normalna, to je trebalo lepo, damski, sa sve onim nije mi ništa! – reče mi J.
Nije moglo. Nije bilo šanse. Da sam krenula da vrdam, mislim da bi mi se vene na čelu odjednom preraspodelile u neku novu formaciju tvoreći na sred srede istog: usrala sam se. I to sa sve uzvičnikom na kraju.
Doduše, možda sam i mogla napisati na onoj nedefinisanoj plavoj EVO NEMAM TREMU, ali fakat je da sam joj bila vlasnik.
Dodalo se tu i nemanje gladi. I nemanje varenja. I kašnjenje PMS-a i MS-a i svih onih skoro izmišljenih ženskih boljki (boli me glava je izašlo iz mode).
I da. Čekanje sat i po vremena na autopotu sa sve ugašenim motorom, jer je eto metropola baš taj dan odlučila da emigrira, šta li. Ali duboko sam disala. Sve okej.
I mislila sam sutradan ležeći na nekoj travi podno nekog drveta (ono je sigurno bio raj), kako vrlo lako saspem u studiju “e nemoj da si ovo ovako nego onako”, lako izbrifujem za sledeći projekat, odbranim i prezentaciju (rodila majka pričljivo), ali tako teško puštam reč, kad su sve zenice prisutnih uprte u me.
Ne, ne bih nikad bila govornik. Masovni. Ni glumac. Ni predvodnik navijača. Ni vođa klana većeg od tri komada pripadnika. Ne umem.
Omanja banda..hm, moguće.
I rekla neku reč dobrodošlice. I pojma nemam šta sam rekla.
I lako ja otkucam ovo sve u wordu. Očas posla. U zavisnosti od dužine zalaufane mi misli, potraje cigaretu ili dve…song ili dva.
Ali sve ovo puj pike ne važi.
Jer gledanje u oči je i dalje “brza traka” u mom slučaju.
Jer gledanje je i dalje u mom slučaju.
…
I sad tako u jednom ćošku gajbe prazno.
U svakom delu mene, puno.
A i drugi song se vrti. Navikavam se na ispražnjen “magacin” i punu mene.
Fale mi da mi smetaju.
I da se evo celo veče muvam razapinjući neke nove papire, stavljajući nove mušeme.
Prala četke.
I prozore.
A na vino ste “nako” dobrodošli :)