Archive for May, 2007

Fonetski simbolizam

I malo zanimljivog gradiva za učenje. Trenutno se bakćem već duži period sa istraživanjem sinestezija, koje posedujem, pa evo jedan prstohvat o fonetici. I slikama. I usnama i jeziku. I viziji. I ušima. I muzici. I vezama. 

 
Veoma zanimljiv oblik senzornog simblizma je fonetički sibolizam. Zbog moguće veze sa postankom jezika, on je odvajkada pobuđivao pažnju filozofa, lingvista i psihologa. Proučavali su ga i Sokrat i Platon, koji je u dijalogu Kratilus napisao: „Ja ću ti izložiti šta je naš prijatelj Kratilus argumetovao s obzirom na imena. On kaže da su imena prirodna, a ne konvencionalna. Da nisu deo čovekovog glasa sa kojim se ljudi saglašavaju s obzirom na upotrebu. Istina ili pravilnost u vezi s time postoji u njima samima i ista je i za Helene i barbare.“

Reči ili glasovne tvorevine su nosioci značenja same po sebi, bez specifinog učenja jezika. Tako deluju već onomatopejse reči, npr. kukuriku, kukavica, cvrčak, koje neposredno oponašaju prirodne glasove. Ali ni kod njih nije posredi samo oponašanje, jer naš pevac peva kukuriku, a u engleskom cook a dood, u francuskom coco rico, u nemačkom kikeriki. Ipak, fonetski simbolizam nije samo onomatopeja.

Reči daju nekakav osećaj, da izvanredno dobro odgovaraju svom značenju, a da uopšte nije jasno zašto je to tako. Engleska reč cool, sama sugeriše na hladno, naša reč pahuljica, na nešto nežno. Svako priznaje da reč mini suknja po glasovima samo kratka suknja, a da maksi suknja samo duga, i nikako obrnuto. Isto važi i za besmislene fonetske tvorevine, čak i u vezi sa besmislenim vidnim oblicima. Kohler je ispitivao reč takete i maluma, sa crtežima. (Objasniću jednom i njegovu teoriju. Proverila u praksi.) Sapir je 1929. upotrebio slogove mil i mal. U njima se razlikuju samo vokali, dok su konsonanti isti. Trebalo je da ispitanici kažu koja reč znači veću stvar. 85 procenata je odgovorilo da je mal veći od mil. Nosioci različitog značenja su vokali a i i .

(MILA MOJA MALA) – divno :)

Istraživanja u tom smislu nastavio je Newman 1933. On je sastavio mnoge kovanice sa različitim vokalima u sredini. Dobio je red samoglasnika s obzirom na njihovu veličinu od najmanjeg do najvećeg: i, e, E (kratko), Hat (ae) i a. Taj red je povezan sa veličinom usne šupljine koja se napravi dok se izgovara određeni samoglasnik. Proveravano je takođe i značenje konsonanata s obzirom na druge dimenzije, na tamno i svetlo, visinu i nizinu. Zanimljivo je da su se tama i svetlo glasova delimično podudarale sa veličinom usne duplje.  Tamni glasovi su ocenjivani kao veći, a svetli kao manji.

Fonetski simbolizam je teško objasniti. Vrlo često se tumači asocijacijama. Mali predmeti emituju visoke zvukove, veliki niske, a visoki samoglasnici  su i i e , niski a i o.

 

Od kad se bavim njuškanjem po ovoj temi (čak i u pisanju ovog posta), idem ko kreten po kući, gradu, kancelariji, i nameštam usta, pratim koliko se otvore, pitam se svesno koju reč izgovaram. Ne, nisam još počela da zapisujem. Iako, kad putujem, i kad se svi oni silni pejzaži smenjuju ispred nosa, ova igra dobije  pravi smisao.  I da. Otkrila sam da mi je reč smiraj prekrasna. I kao boja. I kao zvuk. I kao fizička reakcija mog uva kad je izgovaram. U evo ovaj smiraj dana.

 

% (promil)

Velik poso se priveo kraju. Mislim da je to lepota svih poslova ovog sveta. I malih i velikih. I srednjih. I dosadnih. (Specijalno dosadnih.) Jer i kuvanje zimnice i pečenje jaja je podjednako „vatreno“ pored ringle u sred tropskih vrućina. Tu se osećaj vremena omaši očas posla i odlično se savlada odnos sa relativitetom. I Ajnštajnom. I Milevom.

I svi prežive! Niko posle tih velikih poslova ne bankrotira, iako su panični napadi pre njihovih završetaka verovatno ravni traumama netreniranih vojnika poslatih u borbu protiv „terorizma“.

Za nepunih 24h svi zaborave kako je sve i počelo, ali svi dobro znaju da se završilo. O zaboravljanju, toj divnoj i urođenoj nam veštini, preskakanja prepreka od pet metara i to bez motke, da ne govorim. Rekordi oboreni. Bar moj lični je pomeren za promil. Ali taj promil mi jako znači. Jer me uvek podseća na jednu priču. Ličnu anegdotu.

Dok sam studirala na akademiji u klasi sjajnog profesora Tome, imala sam ko svi kreativni – sad ćemo mi da promenimo svet studenti, fazu nedostatak punjenja. Prazan mentalno-idejni šaržer i jebi ga. Ne ide i ne ide. Možeš se vala upucavati kolko oćeš. Go se ne svuče, što bi rekli mudriji od mene. I taj problem (tada je bio tako tretiran) se produži na neke vremenske relacije od par meseci. Zabrinutost, praćena sumnjom u sopstvene kapacitete je dovela da se zapedala bicikl i glasno kaže DOBAR DAN PROFESORE, JA BIH DA RAZGOVARAM!!!

Posadi me čovek lepo u prirodu, na jedno panjče, u svim našim pauzama burgijanja, brušenja, varenja i abnoralnog prljanja. Pogleda u oči.

  • Šta je Maslačak? (Nosila sam taj nadimak isključivo zbog svoje frizure, i zbog toga što sam se pojavljivala samo kad i sunce. Jes da ovo s pojavom sunca ima više sa suncokretom, ali od kad alegorije i simboli imaju veze s logikom!?)
  • Pa eto. Znate. Pojma nemam!
  • Ne ide a?
  • Ne ide.
  • A što ne ide?
  • Pa jednostavno. Ne mogu da dolazim zato što svi dolaze, jer je to red. Ne mogu da uradim što jednog dana ne bih sama volela da vidim u jednoj galeriji čisto da bi se ispunila tamo neka imaginarna kvota. A fali mi tako malo da završim taj ceo serijal skulptura.
  • Eeeeeeeee. Znate li vi koliko iznosi rekord skoka u vis?
  • A?????
  • 2 metra i 33 cm. (Ovo parafraziram, pojma nemam koliko stvarno iznosi rekord, ali čika Toma je to tad tačno znao). E vidiš. Vi svi ovde preskačete metar. Neko skače metar i po. Ali znate gde počinje umetnost? E u onih između 2.30 i rekorda. U onih vaših MALO. U tih malo se sve dešava. Maslačak, zapedalaj ti taj svoj bicikl, idi radi šta ti se radi, jer se za skokove trenira istina. Ali. Upliv je upliv. S talentom je pod mišku. Sad je na godišnjem, te ajte i vi.
  • E hoćemo li sad po kafu?
  • Srednju. Ko uvek. U onu kariranu šolju. Eno je tamo. E da, ta!


Klaj Klaj

Pripreme za trošenje godišnjeg odmora od prošle godine su počele. Prvo je to sve rezultiralo zanimljivim predlogom ima jedno mesto, onda kuckanjem još zanimljivijeg zahteva za odobrenje ličnog života van kancelarije od nekoliko dana, sa mnogo sumnje u džepovima. No. Nadređeni suit sektor je klimnuo glavom. Škrabno olovkom na moje belo, Georgiom otkucano papirče s kojim se izborih za ono što mi pripada.

(Bem ti, šta bi da se treba prekršiti ili izdejstvovati više dana nego što imaš za godišnji? Kapiram da je jedini način dati otkaz ili se razboleti od duge i teške bolesti. Jezivo. No. Stupanjem u liberalno kapitalističke odnose se pristaje i na pisanje zahtevčića.)

Pripreme su i dalje naravno u najvažnijem sektoru. Imaginarnom. Presabiram, dodajem, oduzimam, nagađam, spremam, pakujem, raspakujem svaki mogući detalj sklapajući brilijantni survival kit. I u tom pretumbavanju se ne dešava ništa značajno. Jer pravo spremanje će se zgruvati za jedno po sata i naravno da ću u tome zaboraviti pola. No, sebe nosim. Ima li šta važnije od toga? Ima.
Dobra vreća za spavanje.

A našla i sjajnu kuću Cala d’Or na Majorci za vatanje zjala, preplanulog tena, sebe u nezgodnim situacijama, možda čak i životnim. U tamo nekom septembarskom periodu. Mnogo šuške bogami. Al dobra kuća. Kamena. I tu se nešto zamaštavam.

I to sve uz sjajno godišnjeodmarajući song.

Uz njih ću se lagano njišem u haljetku sledećeg petka.
Klaj Klaj.

Next Page »