Fonetski simbolizam

I malo zanimljivog gradiva za učenje. Trenutno se bakćem već duži period sa istraživanjem sinestezija, koje posedujem, pa evo jedan prstohvat o fonetici. I slikama. I usnama i jeziku. I viziji. I ušima. I muzici. I vezama. 

 
Veoma zanimljiv oblik senzornog simblizma je fonetički sibolizam. Zbog moguće veze sa postankom jezika, on je odvajkada pobuđivao pažnju filozofa, lingvista i psihologa. Proučavali su ga i Sokrat i Platon, koji je u dijalogu Kratilus napisao: „Ja ću ti izložiti šta je naš prijatelj Kratilus argumetovao s obzirom na imena. On kaže da su imena prirodna, a ne konvencionalna. Da nisu deo čovekovog glasa sa kojim se ljudi saglašavaju s obzirom na upotrebu. Istina ili pravilnost u vezi s time postoji u njima samima i ista je i za Helene i barbare.“

Reči ili glasovne tvorevine su nosioci značenja same po sebi, bez specifinog učenja jezika. Tako deluju već onomatopejse reči, npr. kukuriku, kukavica, cvrčak, koje neposredno oponašaju prirodne glasove. Ali ni kod njih nije posredi samo oponašanje, jer naš pevac peva kukuriku, a u engleskom cook a dood, u francuskom coco rico, u nemačkom kikeriki. Ipak, fonetski simbolizam nije samo onomatopeja.

Reči daju nekakav osećaj, da izvanredno dobro odgovaraju svom značenju, a da uopšte nije jasno zašto je to tako. Engleska reč cool, sama sugeriše na hladno, naša reč pahuljica, na nešto nežno. Svako priznaje da reč mini suknja po glasovima samo kratka suknja, a da maksi suknja samo duga, i nikako obrnuto. Isto važi i za besmislene fonetske tvorevine, čak i u vezi sa besmislenim vidnim oblicima. Kohler je ispitivao reč takete i maluma, sa crtežima. (Objasniću jednom i njegovu teoriju. Proverila u praksi.) Sapir je 1929. upotrebio slogove mil i mal. U njima se razlikuju samo vokali, dok su konsonanti isti. Trebalo je da ispitanici kažu koja reč znači veću stvar. 85 procenata je odgovorilo da je mal veći od mil. Nosioci različitog značenja su vokali a i i .

(MILA MOJA MALA) – divno :)

Istraživanja u tom smislu nastavio je Newman 1933. On je sastavio mnoge kovanice sa različitim vokalima u sredini. Dobio je red samoglasnika s obzirom na njihovu veličinu od najmanjeg do najvećeg: i, e, E (kratko), Hat (ae) i a. Taj red je povezan sa veličinom usne šupljine koja se napravi dok se izgovara određeni samoglasnik. Proveravano je takođe i značenje konsonanata s obzirom na druge dimenzije, na tamno i svetlo, visinu i nizinu. Zanimljivo je da su se tama i svetlo glasova delimično podudarale sa veličinom usne duplje.  Tamni glasovi su ocenjivani kao veći, a svetli kao manji.

Fonetski simbolizam je teško objasniti. Vrlo često se tumači asocijacijama. Mali predmeti emituju visoke zvukove, veliki niske, a visoki samoglasnici  su i i e , niski a i o.

 

Od kad se bavim njuškanjem po ovoj temi (čak i u pisanju ovog posta), idem ko kreten po kući, gradu, kancelariji, i nameštam usta, pratim koliko se otvore, pitam se svesno koju reč izgovaram. Ne, nisam još počela da zapisujem. Iako, kad putujem, i kad se svi oni silni pejzaži smenjuju ispred nosa, ova igra dobije  pravi smisao.  I da. Otkrila sam da mi je reč smiraj prekrasna. I kao boja. I kao zvuk. I kao fizička reakcija mog uva kad je izgovaram. U evo ovaj smiraj dana.

 

This entry was posted on Wednesday, May 30th, 2007 and is filed under Uncategorized. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response or Trackback from your own site.