ArtMistakes

Pre posta jedna mala anegdota.

Čas estetike. Tajac. Ulazi profa koga najavljuju ko pravog ratnika. Jedan je od onih koji kada vas pogledaju, direktno prolaze kroz glavu i osetite završetak tog streljačkog pogleda na potiljku. Kao da je usput iskrenirao svu onu sivu neoblikovanu masetinu u lobanji. Da se smrzneš? O daaaa.
Seda. Ne govori. Gleda. Ustaje. Hoda. Lagano. I dalje gleda. Potiljak po potiljak.
I odjednom. Vrlo odmereno i glasno:
– Šta je ne belo?
Tajac. Ućutani potiljci još više ućutani. Uzvrpoljeni.
– Pitao sam, šta je ne belo?!!!
Svi potiljci poslušno i u horu:
– CRNO!
Tajac. Hoda. Odmahuje razočarano glavom. Gleda kroz prozor. Naglim ratničkim pokretom se okreće obuhvatajući sve potiljke odjednom u onom svom sken-pogledu i prodera se:
– Serem vam se na zapadnu dijalektiku! Dok god budete gledali svet ili-ili umetnost će propadati!
A može biti bilo šta. Stolica. Zeleno. Mačka. Govno. Lubenica. Sve što je NE BELO!!!

Bela “boja” je na kraju hromatske skale. Ko i crna. Pošto je ona apsolutna boja, nema drugih varijacija osim sjaja. Može biti teška, gusta, matirana i zagušena, a može biti laka, sjajna i savršena. Ona označava i ODSUTNOST ali i SKUP boja. Sa takvom osobinom, ona se nalazi i na početku ali i na kraju ovog divnog dnevnog i vidljivog sveta. I jutro i noć.

Belo-candidus, je boja kandidata. Onoga koji menja status. U nečemu. Venčanice i inicijacije, znate o čemu pričam :)

Pri određivanju glavnih strana sveta većina naroda je istoku pripisala belo. Ali i zapadu. Dve glavne tačke, gde se sunce rađa i umire. U oba slučaja granica. Ali belo je i boja prolaza. Prelaza. Iz tačke A u tačku B. Iz starog stanja u novo stanje. Boja obreda prema klasičnoj šemi svake inicijacije. Smrt i novo rođenje.

Sav simbolizam bele boje, kao i svih boja uopšte nastao je naravno posmatranjem, i tako utkan u sve filozofske i religijske sisteme. Slikar Kandinski (kome je boja bila više od estetike) rekao:
“Bela boja, koju često smatramo ne-bojom, je simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih suprotnosti, iščezle. Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina. Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. To je jedno ništa puno mladalačke radosti ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka.”

Simbolički, da bi se rodilo, nešto umire, te je stoga bela boja i dalje u dosta delova sveta, boja smrti, ali ne u negativnom kontekstu kraja, nego ponovnog rođenja.

Bela ima i tešku demonsku narav. Ko bi rekao.
To je boja mrtvačkog plašta. Boja sablasti i svih utvara. To je boja, tj odsutnost boje patuljka Oberona, kralja Alba i Elfa. To je boja duhova. Zbog toga je prvi beli čovek u Bantu plemenima bio prozvan Nango-kon, što u prevodu znači albinos fantom.

Belo nije boja zore, nego boja svitanja.
Trenutak potpune praznine između noći i dana. Naboj mogućnosti. Sve u ničemu.
Belo je boja hrane. Mleka. Belog lotosa ili ljiljana, koji su takođe simboli postanka i buđenja.

Većina pozitivne simbolike vezano za belu boju potiče od fenomena inicijacija. U doba ranog hrišćanstva, krštenje se nazivalo prosvetljenjem. Prema rečima Pseudo-Dionisija, svaki hrišćanin je ulazio tada u pravi život, oblačeći na sebe odeću SJAJNE beline.

Kao sunčeva boja, belo postaje simbol dnevne svetlosti i svesti, stvarnosti. Ta bela se približava zlatnoj, a to objašnjava spajanje te dve boje na vatikanskoj zastavi, kojom se potvrđuje vlast hrišćanskog Boga na zemlji.

Kod Kelta, belo je boja sveštenika. Druidi su u belom. Jedino je još kralj imao pravo na belu odeću. Na galskom jeziku VINDOS je značio beo i lep. U Japanu beli oreol i beli lotos je spoznaja Bude.

Noć je simbolički bela. Ali kao hladna boja meseca. Žene. Srebra. Odmora. Pasivnog.
Rodiće se kao sjajna, dnevna, sunčeva i muška svetlost.

…

I kada vam kažu: Šta me gledaš belo, shvatite to kao kompliment :)

Sećete se one ispirajuće reklame za ispiranje smrada?
“Bluuuuuuuue je plavo, bluuuuuuue je okruglo, bluuuuuuuu je sveže….:”

Istinita.
Plavo ispira.
Ali ne mozak.
Dušu.

Spada u najdublje boje sprektra.
Staneš ispred nje ko odsečen. Pogled ode iza prepreka, kao da neprestano izmiče. Gledaš.
Plavo je najmanje materijalna boja i u prirodi se uglavnom nalazi kao sačinjena od prozirnosti, nagomilane praznine, vazduha, slobode, kristala, dijamanta…Ona je najhladnija od svih boja, najčistija, izuzme li se potpuna praznina bele boje.
Od svih ovih osobina razvili su se i simboli plave.
Jedan predmet, zamislite bilo koji, ako je plav, kao da je odjednom olakšan, manje omeđen, teško utvrđenih ivica…kao da diše. Ima potrebu da se širi.
Bilo koja površina obojena u plavo, prestaje biti dve dimenzije, ona dobija pokret, zvuk, pretapanja.
Sve postaje dinamička beskonačnost tog statičkog plavetnila.
Pošto je sama po sebi nematerijalna, ona ima tendenciju da dematerijalizuje sve što se u nju uhvati.
I sunce na plavom moru se rasparča…u plavo.
Plavo je boja ptice sreće. Plave ptice, nikad viđene a sasvim bliske. (Blue bird iz filma K-Pax).
Kada je plava svetla, ona je boja sanjarenja, beba.
Kada potamni, što i jeste u prirodi sa njom samom da bude teška i duboka, onda postaje san. Zvezdano nebo.
Kao polje nerealnog, plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, naizmeničnosti. Ona je i noć i dan.
Plava je neustrašiva.
Neodređena.
Nigde do u samoj sebi. Ona nije sa ovoga sveta.
Plavo upućuje na mirnu i uzvišenu večnost, koja je nad ljudska.

Kandinski u predasima između slikanja rekao:
“Plavo je istovremeno udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim.”

Plava okolina smiruje i stišava, ali za razliku od zelene ona ne okrepljuje, jer ona nije osvajanje stvarnosti, ona je beg iznad. Zelena je raj zemaljskog odmora, zadovoljna samom sobom, ali plava, ima večnu nadzemaljsku ozbiljnost.
Egipćani su navodno plavu boju smatrali bojom istine.
Istina, smrt i bogovi, pa idu zajedno, a nebesko plavetnilo postaje prag koji čoveka deli od onih/onog s druge strane.

Plavo je materica kroz koju ulazi zlato. Svetlost. Sunce.
Plava boja u kombinaciji sa crvenom ili okerom ukazuje na nadmetanja neba i zemlje.
U pustinji, stepi, zemlja i nebo se hrabro gledaju jedna naspram druge. Oker i Plavo. Komplementarne suprotnosti.
U borbi neba i zemlje plava i bela boja se bore protiv crvene i zelene, što pokazuje i hrišćanska ikonografija, posebno u prikazima borbe Sv. Đorđa.
Plava i bela, nas dižu odavde. Dižu od crvenog, preko zelenog i nose naviše. Simbol oslobođenja duše prema Bogu, tj. prema zlatu koje stoji simbolično iza nebeskog plavetnila.
Kada se nebo zarobi na zemlji, dobiju se negativna značenja ove boje.
Kaže se vidim samo plavo, a misli se ne vidim ništa. Osećati se blue…

Eh šta ti je zemlja. Sapinje.
Ono što se sapeti ne može.

Svuda pođi kući dođi.
Odavno sam zakupila ovu adresicu. Zboga radi ti briljantne izjave Scotta Adamsa koja eto postade header.
Ostalo je već istorija.
Da li ću pisati pod punim imenom i prezimenom.
Ne neću.
Što?
Pa etotako.