ArtMistakes

Prethodno napisani post pokrenuo divanjenje u našem malom dizajnerskom studiju, u kom osim nas, vise i svi ostali zaposleni. Mislim na one „možemo posle posla na kafu“ zaposlene. Pa se sad tu svi nešto smotali, pa tu tako neko nešto traži, neko nešto viče, neko nešto kreativno bleji, neko nešto kreativno čeka da se završi radno vreme, neko nešto kreativno jede govna. Do mojega, svi smo ga kreativni, al ajd, petak je. Duhu dajmo mesta!

- Jeli, šta bi stvarno volela da budeš u životu, da možeš da se ponovo rodiš?
- Stolar! Šta me gledaš. Maaaaaajke mi stolar! Ono piljevina, brrrrrr, zvrrrrrrrr, testere, glodalice, blanjalice, turpije, mirisi smola, stola… Da. Stolar definitivno.

- Kolega. Ooooooo kolega!!!
Njemu mora malo da se podvikne, pošto je u procesu montaže 30 sekundnog korporativnog filma i mislim da mu nije do života. Taman pitanje za njega.
- Kolega, prostite što vam sjebavamo koncetraciju, al daj brate preseci malo buljenje u ta dva komada monitora puta inča milion. Je li, šta bi bio po zanimanju, ili šta bi voleo da budeš da se ponovo rodiš?
- Hm. Isto ovo, samo bih počeo ranije da se bavim ovim!!!
- A jbt, oš rakiju a? Toliko loše u glavi?

Ništa nije rekao. Natakario slušalice i vratio se onome što bi da bude, samo da je malo počeo ranije!

- Ej kolega. Da, da, ti. Eeeeeeeeeeej. A šta bi ti bio?
- Bogati naslednik.

Reče i nestade niz hodnik nosajući jedan komad pite međ prstima.

Jedan od albuma za koji sam crkla dok ga nisam našla. I koncertu sam prisustvovala x2. Ali dobro, dobre koncerte bih overila puta milion da može jer nemam problem sa potrošnošću umetnosti. I dobrog.

I da se ponovo rodim, ne, ne bih se bavila likovnim umetnostima.
Bila bih bubnjar!

I da se ponovo rodim, ovako bih da mi zvuči moj neighbourhood.
Doduše mom neighbourhood-u, ovako zvučim za sada samo ja.

Samo čekam dan kad će stanari da izglasaju da je stan broj 8 preterao sa decibelima.
I da se ukućanka što mlati noću klompama iseli na miran i dostojanstven način.
Baci sa trećeg na primer. (Tako iseljavaju kod nas. Dobro prolaze samo oni prizemljeni.)
I da se ponovo rodim, potrošila bih manje para na krpice a više na pojačalo.
PS. Cipele bih kupovala u istom broju :)

Osoba A: Brate, al mi se jede sladoled!
Osoba B: Ajmo na štapiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiić!
Osoba A: Ma koji bre crni štapić, jbt, kupimo lepo ono pakovanje i nas troje podelimo.
Osoba B: Kako koji crni štapić! Kukaćete vi meni kad ja odem u afriku, sa nagradnim putovanjem a vi ostanete sa praznom plastičnom kutijom. Molićete me, preklinjati vodi mene vodi mene, ali ne…ja ću u dalekoj prašumi nosati svoj srećni štapić u džepu i pronaći smisao života. Čak i za vas!
Osoba A: Ili pustinji s istim praviti ladovinu.
Osoba B: Ili pustinji, dabome.
Osoba A: A je li, koga bi stvarno vodila kad bi dobila neko nagradno putovanje?
Osoba B: Hm. Ček da razmislim.
Osoba A: Dragog?
Osoba B: Ma jok bre. Brata bi vodila!
Osoba A: A što brata?
Osoba B: Pa on je prvo hteo da postane istraživač kad poraste, ali eto nije, a drugo,
on sve zna šta treba da se radi kad te nešto ujede!!!

Osoba A: Dobro, štapić!!!

Update:
Osoba A: I koji sladoled da uzmem. Koji proizvođač daje nagrade?
Osoba B: Oba!!!
Osoba A: Pa koji je bolji?
Osoba B: Frikom
Osoba A: A što ne Delta?
Osoba B: Ma jbt, kod njih moraš da ližeš i da ližeš, i još da šalješ štapiće.
Ovaj samo ližeš jednom i đenja.
Osoba A: Ali to je bre igra od prošle godine. Jesi sigurna da važi?
Osoba B: Jesam! Bila reklama.
A ti misliš da bi ja jela štapić da nije toga!? Bi k….! Znam i ja da kila sladoleda kila sladoleda!