ArtMistakes

Fikus dijalog:
- Misliš li ti da će se konstelacijama, ako ne zvezda a ono bar zvezdane prašine stvari reorganizovati na bolje tako da će humanidni žitelji imati mogućnost za napre….
- Molim? Ti to nazivaš humani…
- Nemoj da me prekidaš, ček samo da završim, jer sam mislio da ako…
- Ma nema bre šta da misliš. Gledaj. Stvari stoje ovako…
- Ali to nisu argumenti, jer da su argumenti onda indukcijom možemo da izvuče…

Fokus dijalog:
- Ispucala zemlja.
- Baš.
- Biće vruće.
- Da. Rekli. Ma jasno.
- A tebi?
- I meni.

Ne znam kako kod vas stvari stoje, ali u mojoj maloj egzistenciji ima divnih ljudi.
Toliko divnih da sam i dalje u debelom uverenju da je ovaj svet jedno divno mesto za šta hoćeš.
(Skeptici i pesimisti, čak ni argumentima mi ne možete dokazati suprotno.
Uverenja su uverenja.)
I nose različita imena, imaju različita politička opredeljenja, oblače različite krpice, slušaju različitu muziku, letuju na različitim mestima…
Jedno im je zajedničko.
Ljudi su.
(Bez prideva dobri, jer ne-dobre ni ne svrstavam u humane predstavnike planete.
Oni su prosto nešto drugo.)

I teško mi je što nemam vremena toliko koliko bih volela, da im se posvetim onoliko koliko zaslužuju.
Iz pethih žila.

Kad se namrčilo ovih dana u ovom mom malom bivstvovanju svi su Tu.
Ne sa rečima cici-mici, ljubim te u dupe i sličnim izjavama koje inače nešto ne podnosim.
Oni su Tu glavom i bradom, bez reči čineći dela za koje ću im biti dužnik ostatak mog života.

Oni hodaju u mojim cipelama.
I ja u njihovim.
Različitim.

Retko spavam poslepodne. Gen, navika ili moja urođena ljubav prema danu. Aj don nou. I kad mi se desi obično su to ekstremne situacije u koje se uglavnom ubrajam: Nespavanje prethodne noći pod nekim nenormalnim okolnostima, težak mamurluk upakovan takođe sa nesanicom prethodne noći (i ko zna kakavim još radnjama), čitanje knjige u zimskom periodu pored nekog toplog grejnog tela (što nikad ne rezultira odvaljivanjem od spavanja)…

Na današnji dan, leta gospodnjeg 2007. (al bukvalno leta) ništa se od gore nabrojanog nije desilo, a upravo iza sebe imam temeljno odspavanih TRIIPO sata, a ispred sebe pojma nemam šta imam!!!

Zvuk zvonjave telefona (jbg, ne mogu da odradim vrsnu onomatopeju zvuka jer je totalno dobra jazz stvar) me trgao pre par trenutaka iz moje popodnevne kome:

Halo.
A?
Ej, samo da znaš mi smo stigli, pa da ti se javimo. Sve je okej, ništa se ne brini.
A? Doooobro.
Jesmo li te probudili?
(a ko MI mislim se)
Ma jok. Sve je okej.
Dobro dobro, čujemo se kasnije.
Okej. Ćao.

Ko je stigao bre? Gde? Odakle? Ko spava? Koliko spava? Koji je dan? U sobi je polumrak. Koliko je sati? Da li da kažem sebi dobro jutro, jer ne mogu da ocenim da li sviće ili da kažem sebi… ma ništa sebi da ne kažem!
Ponovo uzimanje telefona u ruke. Prebiranje po poslednje obavljenom razgovoru.

Aha. Dobro. Primljeno k znanju.
Ne brinem.
Stigli su.

Dobro veče. Ipak.