ArtMistakes

Dobro veče. Moje ime je Pljuvač. Prezime nemam. Ne pripadam ni jednom plemenu, ni jednom rodu, nisam nastavljač niti jednog evolutivnog lanca i noge mi ne smrde. Moj glas je rezak, oči bistre i imam miran san. Ono što me krasi su svakako moje specijalno razvijene pljuvačne žlezde, te sam živi dokaz da je moje postojanje opravdano jedino mutacijom. Verujem da je bila prosta. I tako neukorenjen, bezprezimen, neevolutivan i nesmrdljivih nogu, ipak egzistiram. I patim od statusa. I zatvora. Ta govna u meni me stvarno muče. No lepo se oblačim. I koristim parfem. Redovno se češljam, menjam čarape i pišam stojeći. Inače, nije zgoreg pomenuti kad dušu otvaram, da ja sve radim stojeći. I sve radim sjajno. No. Naučio sam da je i skromnost na ceni, te nikad neću priznati do kraja svoju sjajnost. Sem kad na tuđu pružim svoje slince. Uh, to je poseban doživljaj. Ali vi, evoluirani to ipak ne razumete. Pa da ne tupim. I mene je kao i sav ostali svet zakačila mala bolest. O poreklu. Od toga pate i mutanti, verujte. I vrlo je zarazna. Bar u porodicama Pljuvača. (I mi se razmnožavamo na iste načine kao i oni po kojima pljujemo, samo mi to radimo savršeno. Bez govana, bola i krvi. I ništa nas ne boli. Savršeno velim.)

Ne bi li nekako svoje raspšivanje podjezičnih tečnosti po čemu stignem ikako prodao, nalovio na njih po koju Pljuvačicu, pozvao sam se na poreklo o Kritičaru. O ne, nemojte pomisliti da smo stvarno nešto u rodu. Ne nikako. Samo. Bilo je zgodno.

Ta vrsta koja je odavno iz plemena Kritičara prešla u pleme kritičara (mi ih od milja zovemo krtičari), imala je sjajne preporuke. A i lako se s njima povezati. Jer je i među njihovim k sve je manje K. Odličan paravan. I svi zadovoljni. Često radimo zajedno. Zaista. Specijalno javno. Pljuvanje je znate disciplina koja zahteva publiku. I to vrlo vernu. Koja na svaki moj pljuc, pušta uzdahe žene na vrhuncu. Koja svojim ovacijama o mojoj slinavoj pobedi samo meni dokazuje da će i oni sutra biti u našim redovima.

I tako nas je sve više. I više. I mojoj radosti nema kraja.
Nemamo članske karte. Nije nam se svideo predlog dizajna. Odvratno su to Kreativni predstavnici napravili. Odvratno svi sve prave. Tj. Kad malo bolje razmislim. Niko ništa i ne zna da napravi. Pljuc.

Ali imam jedan strah. Otkriću vam ga, iako nije u interesu Pljuvača da vam priča svoje slabosti, ali, ponele me emocije. A strah je jednostavan. Ko svi strahovi.

Toliko nas je mnogo, da se plašim, da neće ostati više ništa da se pljune.

A onda ćemo međusobno da se istrebimo.

No i to je kanda prirodan proces. Pa će se kroz istoriju i to zataškati. Fino. Akademski.

- Dobar dan. Želela bih da probam ove patike.
- Naravno. Koji broj nosite.
- Ne nosim broj. Broj cipela koji nosim je 39.
- Samo momenat da pogledamo u magacinu.
(Pogledamo? Ali ti si sam u radnji. Ali. Ne iznenađujte se. Ovaj svet je prepun ljudi koji su sa sobom na Vi)
- Ja se izvinjavam, nema 39. Ima samo 38, ali to vam je isto kao 39, samo je malo manje. U stvari isto jer je kalup drugačiji.
?!!?
- Pa da znate. Sve su to brojevi. Ali različiti.
!??!
- Jesu li kožne?
- Pa nisu, ali to je u stvari specijalna vrsta kože, koja nije prirodna koža, ali je u stvari koža.
!??!
- Hoćete li mi objasniti sad to što ste rekli.
- Jeste jeste. Kožne su. Pipnite. Samo ne prava nego prirodna koža.
!??!

Dalo mi drago biće uputstvo za napuštanje klimatizovanog poslovnog objekta:  “Ako ideš polako i misliš pozitivno, sasvim je podnošljivo. I ako ne trčiš za autobusima.”

Ispunila sam sve tri stavke. S tim da sam se najviše patila sa idenjem polako. To se tešim da nikad, možda ni pod stare dane, neću biti onaj smor-spor šetač što smeta biciklistima i vozačima rolera. Do tad će se sigurno izmisli i neko novo prevozno sredstvo. Krila bi bila sasvim okej što se mene tiče.

Sasvim je podnošljivo?!?!

Dear friend, izgleda da nam se termin podnošljivost jebeno razlikuje!

Ali. Ovaj grad ima šta?
Tone radnji. Butika. Knjižara. Raznoraznih ćoškastih zastakljenih uzimača para. Opremljenih klimamaaaaaaaa! (Obratiti pažnju na ježenje bradavica).

Radnja levo. Igračke. Šta zna teta šta ja tražim na odeljenju za igračke. Ajte molim vas. Žirafa na naduvavanje. Naravno, pa sve žirafe ovog sveta se naduvavaju!!! Konjić koji cupka napred nazad, klateći neko dete sa plavim šeširčetom, dok mama pretura po odeljenju. Ma i ona je na hlađenju samo neće da prizna. Sve mi je malo. Zaključih. A ni roza ne volim.

Pravac dijagonala u IPS. Na prizemlju se prilično šokiram onim cica maca poklonima. Kravicama, ovcama i tako nekim raznoraznim privescima za ključeve, ali što su mi danas bili zanimljivi. Na celih 25. Baš lepi. Da treba da idem na proslavu nečijeg punoletstva, odma sam mogla izabrati.

Nalevo. Knjižara. Po mom ukusu. Tu se već zdravim s ljudima imenom. Pitanje za zdravlje. I naslove. I impresije. I pokoja lopata sarkazma. Volim svoje prodavce knjiga. Obojica imaju bradu. Jel toplije s bradom na licu? Danas sigurno jeste, nego onako, inače pitam. Ako ima ko bradat da čita ovo, molila bih za odgovor.

Frikomov frižider tik ispred.

- Da li bih mogla, molim vas da pogledam ove sladolede, koji su vam skroz na dnu?
- Svi su vam izloženi sa cenama. OVDE!
- Ah. Izvinjavam se. Dobro, onda evo vi zabodite glavu. Sebičnjaci jedni. Glavati.

Prolaz preko pijace. Koju peru. Ta mirisna isparenja poklanih kokoši, neprodatog sira, raspadnutih breskvi pomešano sa divnim betonsko usijanim šmekom, baš ima smisla. Budi apetit do mojega. Sladoled, na pola pojeden (presladak) kanta!
Vode! Vode! Vode!

Market. Pravo. Voda i ladno pivo.
S tim u rukama je već malo poteško kretati se (kad se pretera sa količinom i vode i piva), pa se odatle put do kuće nastavlja u onom “podnošljivom prijateljskom” maniru.

Ladna ness. Gaće. Disanje na škrge. Polumrak (Nisam prijavila, ali roletne sam popravila!) I lepljenje ruku po tastaturi.

E sad je već podnošljivo.