TU. SAD. ŽIVO.
Pečene paprike s belim lukom.
Zelene.
I hladan jogurt.
Doručkovati.
Nakriv šešir.
Prava leđa.
Gledati u stopala dok se voziš.
Hoću li nekad na ovoj desnoj možda imati kurje oči?
Hoće li me boleti?
Slušati glasove roditelja kroz paučinu.
Samo znati da su TU.
Beležiti njihovo postojanje dok se „kao“ prelistava nedeljnik.
Ponavljati sebi TU. SAD. ŽIVO.
Biti neutralna strana iako je neutralnost veštačka tvorevina.
Kao i prava linija.
Male mačke.
Nespretne.
Nesposobne za život bez sise.
Bez onog TU. SAD. ŽIVO.
Za sad.
Autobus pun nedeljnih povratnika.
Svi posleobednog tupog lica.
Fokus oko pupka.
Svako sluške u ušima.
Čovek pored mene već ima kurje oči.
Da li ga bole?
secam se tih autobusa punih povratnika, citavih deset godina sam i ja bila jedan. sada povratak izgleda drugacije, i nije svaki drugi ili treci vikend i nije autobus i nije voz.
mace slatke. ja u nedelju videla mini misa. stoji na sred trotoara ne pomera se, mislim da je bolestan ili nesto.obicno misevi beze jel? ovaj nista.
A ne susrećeš ni te poslenedeljno obedne tupe izraze :)
Možda je to baš mišonja za ove mace. Da se zadrži odnos. I to je beba bez TU SAD ŽIVO. Garant.
Od pečenih paprika mi se sada virtuelno prevrće stomak (5 popodne), za hladan jogurt bih prodao sat, za šeširom bih se okrenuo.
Kurjim očima ne vidiš dalje od svog straha.
“Minus” ti je tinejdžersko slušanje kroz paučinu, ipak su oni tvoj razlog.
A onda bih jogurt podelio sa mačićima.
Alesoa, i meni se od bilo čega pečenog sad prevrće stomak (5 popodne. i 19 minuta).
PS. Upadaju mačići u mleko. Verujem da bi se i s jogurtom isto proveli.
A jes patetično. Si si. Al paučinasto je da ga jebem bilo. Ko kad si nagluv.
ČIm progledaš posle straha, garant kurje, postaju kurjačke oči.