ArtMistakes

Pečene paprike s belim lukom.
Zelene.
I hladan jogurt.
Doručkovati.
Nakriv šešir.
Prava leđa.
Gledati u stopala dok se voziš.
Hoću li nekad na ovoj desnoj možda imati kurje oči?
Hoće li me boleti?
Slušati glasove roditelja kroz paučinu.
Samo znati da su TU.
Beležiti njihovo postojanje dok se „kao“ prelistava nedeljnik.
Ponavljati sebi TU. SAD. ŽIVO.
Biti neutralna strana iako je neutralnost veštačka tvorevina.
Kao i prava linija.
Male mačke.
Nespretne.
Nesposobne za život bez sise.
Bez onog TU. SAD. ŽIVO.
Za sad.
Autobus pun nedeljnih povratnika.
Svi posleobednog tupog lica.
Fokus oko pupka.
Svako sluške u ušima.
Čovek pored mene već ima kurje oči.
Da li ga bole?

“I like to think about current and future product experiences and manufacturing processes in comparison with nature, and how stones and trees and flowers, for instance, become what they are. Each natural “product” is a unique specimen; nothing else compares to one, after another, after another. Imagine if the manufacture of consumer electronics afforded such diversity! Imagine if consumers had the pick of an endless array of devices, each one its own distinct shape, size and color while keeping the internal components the same.”

Više informacija o zanimljivom konceptu OVDE.
Videćete da se radi o našim ljudima. Uglavnom. Koji su sjajni. Sunčica i Branko Lukić. Uostalom. Ima sve lepo na sajtu.

Ovo s kamenčićima/oblucima/pebbles podseća na moj omiljeni pravac Land Art .

„Ne mogu ja nikome da pokazujem put. Ni samom sebi. To što sam uspeo da dođem u šumu, na više načina je pre sticaj srećnih okolnosti nego budnosti. Pao sam s bicikla u pravom trenutku na pravom mestu.“

Nisam čestito ni došla a već bi da idem. Moje necivilizovano JA kaže tako.

Što se uvek kaže moje drugo JA? Možda je u ovom slučaju moje necivilizovamo ONI. Ili možda i nije moje.

Možda je i moje necivilizovano TI?

Po povratku shvatam da se nikako  ne uklapam u bioprognozu. I neduvanje vetrova. Ne uklapam se u red saobraćaja. Kilometarski. Sa klimama i otvorenim prozorima. I raznim sunčanim naočarima (polomila sam svoje). I raznim naočarima za vid (izgubila sam svoje). Ne uklapam se u nalakirane nokte na nogama. Taj stepen papkarske estetike ne razumem. Al ajde, toliko o kulturnoj evoluciji od pećine i Egipta pa na ovamo. Ne uklapam se u zvuk telefona. Ni u raspored godišnjih odmora. Ne uklapam se u „Dobar dan, kako možemo da Vam pomognemo“ ton. Izričito me još više čine divljakom TI.

Ne uklapam se u „dress code“ civilizovanog naslednika svog necivilizovanog pretka. Kaže lepo čovek:

„Bez tebe nikad ne bih uspeo da dovučem ovo drvo do logora, kažem mu. Ti si jedna od najvažnijih kocki u ovoj igri i nisi ti kriv što si los i što ne možeš da koristiš alat. Taj voz je otišao pre više miliona godina. Tada su se naši zajednički preci razdvojili i svako je otišao na svoju stranu. Oni koji će postati moji preci okrenuli su se fascinantnom svetu alata i fine motorike, a oni koji će postati tvoji preci krenuli su drugim putem. Tako stoji stvar. Sa ovom pameću se možda može reći da je trebalo bolje da razmisle, ako ko je mogao da zna, a ja mislim i da je vama losovima relativno dobro.“

Citati iz knjige Dopler.