Đokica, mamica, flekica i mukica
Koliko stvarno vidimo svet oko sebe?
A koliko on v(i)odi nas?
Šta znači “ma video sam svojim očima”?
Jesu li te sve fleke iste ko jaje jajetu? Jesu.
Mali
Ima sad tu raznih režija i scenarija. Briljantno loših naravno. Ali ja volim ove kad deca prave sranja. One što padaju preko stola, i prosipaju skoro pa celo bure tinte, sam prevazišla u starim crnobelim filmovima.
Elem. Te peri ovako, te peri onako. Te jadaj se komšinici, te grdi Đokicu. I muči svoju mukicu.
Ali flekice, su lepa stvar. U umetnosti bar.
Elem. Đelem. (ovo mi se uvek dobro rimovalo)
Jedan od ne baš osnovnih, ali recimo da je tu negde on the top fenomena likovnog sveta, je odnos lika i osnove, ili u prevodu za ljude koji prate reklamne blokove na svojim ekranima, odnos flekice i čaršafa. Prašak ovaj put isključen iz analize.
Uvek ta flekica na belom čaršafu postaje LIK a ono belo ispod što treba da se pere biva OSNOVA. I mamica je uvek tužna što osnova nije “besprekorno bela”!
Šta se dešava stvarno na papiru, a šta u ljudskoj glavi?
Vidimo crnu mrlju na belom. Crno je lik, a belo je osnova. I to je okej. Ali.
Može to biti i bela boja prosuta preko crnog papira, ali nije stigla do centra sve da pokrije, te nije crno “preko” belog, nego obrnuto.
A mogu biti i dve ploče. Jedna je bela. A jedna je crna. Bela je iznad i eto izbušena makazama. A ispod se vidi tamo u daljini crno. A može i obrnuto.
Može to, ruku na srce da bude svašta.
Ne retko cvet. Ili leptir.
Za Herkul Poaroa, možda neki važan trag.
Ili za mamicu flekica.
Obratiti pažnju prilikom ove pričice na crtež broj 1.
Zašto je to tako? Da je fleka uvek lik a ne podloga?
Prateći neke prirodne procese oko sebe (curenje vode, kap kiše, krvi…) čovekovo oko je negde u korenu naučeno da tako vidi svet oko sebe, i po nekom dubokom naučenom automatizmu i ostale stvari instiktivno tako opaža.
Evo jedno i malo psihološko objašnjenje.
Lik, je nešto jedinstveno i celovito. LINIJA GRANICA koja odvaja lik od podloge, je uvek ona koju pripišemo liku, nikako podlozi. Sile koje drže Lik su kompaktnije, jače, i oko ga lakše pamti. Podloga je više difuzna i slabo organizovana. Često je ne vidimo jasno, čini se kao da je rasplinuta između dva lika, i da je jedina funkcija u stvari nošenje likova na sebi.
Lik i podloga nisu ograničeni samo na likovne umetnosti i vizuelno opažanje. Često to susrećemo i u muzici. Ako slušamo neke zvukove, neki se odvajaju, individualizuju se, jasniji, oštriji, dok drugi ostaju nešto poput šuma u pozadini našeg slušnog polja.
Drugi, isto bitan faktor je veličina određenog opažanog polja. Zbijeni i manji deo se češće opaža kao lik. Čak i grupacija nekoliko manjih posebno jednostavnijih geometrijskih likova se jako često opaža kao jedan lik. A u stvari je mnoštvo raznih.
Kao i svet u prirodi, tako je i opažajni svet protkan silama, koje zbijaju, šire, rone, prodiru, dišu, kovitlaju naše vizuelno polje. Lepota talasa i njegove krive linije, nije ništa drugo do rezultat sila koje ga čine. Sile vetra, potiska, mase, kretanja…i inih fizičkih zakona. Slikica 2. “Jer prirodni oblici stvaraju se upravo onim silama koje ih sačinjavaju.” (Tako je i u likovnom svetu. Neki crteži su nam surovi, neki su nam meki, neki grubi, neki vazdušasti…ništa drugo do sklop sila koji međusobno dejstvuje u našem vidnom polju i opažaju). S tim da te sile, nisu baš najjasnije.
(A kao baš su nam uvek jasne i fizičke sile?!?)
Još jedan on načina kako se lik odvaja od podloge je po svom obliku. Navešću jedan vrlo jednostavan primer ilustrovan na skici 3. Imamo ritam konkavnih i konveksnih krivih linija. Većina ljudi sagledava konveksne oblike kao figuru ili LIK, (prostorA), a konkavne ne, ili ih sagledava kao vizuelnu pauzu između likova, iako oba čine podjednako udaljene sklopove. Negde po teoriji konveksnost u likovnom svetu teži da prevagne nad konkavnošću. Ali i to je negde prirodno. Konveksne sile, napinju objekat, šire ga, I kao takve sile, one ga čini živim, jer je osnovni fenomen živog, rast i širenje. Cvetanje cveta, rast deteta, duvanje balona, bujanje reke…Primera ima mnogo.
Naravno, sve ove lepote likovnog sveta, ostaju po strani ako nema isto onog živog živog, po čemu se razlikujemo od onog lepog talasa.
A to je želja da se vidi.
PS. Ko čito ovaj post pre, sad ga je pročitao još jednom. Malo dopunjeno.
Neće škodi :)
Hej, samotako, odličan ti je post. Mada me u prvom naletu podsjetio na Rošrahove mrlje (ako sam dobro napisao ime). :D
Hej, Sh, hvala ti. Pojma nemam da li si dobro napisao ime, ali znam na šta misliš :)
Radio nekad to? Makar sam sebi? Makar kao dete?
Pokušao. :) Bez prisustva “stručnog” lica da mi da dijagnozu. Nešto i nisam fasciniran. Možda sam ipak trebao u društvu “stručnjaka” :)
To najbolje znaju oni koji gledaju u šolju (kafa, čaj, etc) – čas belo – čas crno.
Malo šizofreno – ali mozak ipak šljaka i oblici se pojavljuju.
Koliko puta mi se desilo da posle godina poznavanja i vidjanja neke osobe – se zagledam potpuno u nju i tek onda počnem da je vidim.
Očinji i unutrašnji vid – da li je to dualizam ili površnost ili privid?
.
Ovo sa zagledavanjem i “viđenjem” druge osobe je vrlo zanimljivo. I dešava se i meni nebrojeno puta. Posebno, kad radiš studijski crtež nečijeg portreta, onda tek počneš da vidiš neke oblike, neke izraze, za koje ne bi nikad rekao da postoje. Prosto, bogatsvo likova jednog lika je bogatstvo onoga koji gleda. Ne obrnuto.
e, ovog se sjećam. jednom sam se jako naduvao; asfalt je bio poluosušen, sa mrljama od vode na udubljenim mjestima. gledajući u pod vidio sam raznorazne crtiće i svašta. inače je bilo grozno
E, bash zanimljiv post, ja sam ga propustila u prvoj varijanti, ali sam sada uzhivala. aha. i meni se deshava ovo sa ljudima i gledanjem, mislim, verovatno svima, ali meni se to dopada. Ja se često pitam, da li i drugi vide isto kao ja, npr. odredjenu osobu. Sigurno različiti ljudi primećuju različite stvari, atribute jeeeel)
bb# mora da je bila prskana
et# bogatstvo onoga koji gleda – ako hoće da p(r)ogleda. Zapravo kroki ili ozbiljan crzež
.
Bbop, samo jednom si to uradio jako? :)
Red, ti si tada razmišljala o maci u marketu, garant. Ili bundevici.
Hm…da li drugi vide, pitanje je sad. Meni zanimljivo kako životinje vide svet.
KMS, znaš šta je zanimljivo u svemu tome, što su termine kroki i ozbiljan crtež izmislili baš oni koji ne znaju da gledaju. Jer brzina stvaranja i gledanja, ne mora da deklariše crtež kao kroki ili kao ozbiljan. Ima mnogo “ozbiljnih” crteža, nastalih u svega par pokreta. A i jesu kroki a i jesu suština. A i nisu. E o toj lepoti pričam.
Ostalo je samo fijokiranje zarad organizacije.
hahahaha Bundevica i njena maca!
Bubama je verovatno shiz.
et# e to je pravo – baš su mi nedostajala tvoja vidjenja
.
A nek si ti meni KMS živ i zdrav :)
Ne javljaš se nešto. Viđamo se u septembru?
samo jednom sam imao halucinacije :o
Bane, problemi sa zdravljem meni dragih ljudi. Te mi je fokus na drugu stranu. Razumeces.
Sve najbolje i čuvaj se. Glupo je reći da je zdravlje najvažnije, ali jeste.
Gestalt. Od mojih najdrazih teorija jer zastupa tezu da je celina veca ( i znacajnija) od sume svojih delova.
Od kako sam prešao na filter kafu ponestalo mi mrlja od taloga ali posle ovog posta moram da evociram turkiš.
Idem da zakuvam.
Potom sledi dilema: da obrišem podlogu ili oblik?