ArtMistakes

Mali ježić, krenuo je da poseti svog prijatelja medu. I izgubio se u magli…
Scenario pisao Sergei Grigoryevich Kozlov, i objavljena je istoimena knjiga. Film napravljen u Rusiji 1975. godine, jednu pre mog rođenja, i režirao ga je jedan od najboljih animatora filma Yuriy Norshteyn.
A ja ježurku volela ko dete :)

U petak idem da ga vidim.
I imam tremu.
Ima preko metar i sedamdeset pet, što nisu baš česti primerci. Možda vam se čini da su svi preko tih gabarita, ali s obzirom da i sama imam viziru negde s te visine, odma da vam kažem da se grdno varate.
Prava šmekerčina.
O njemu ne kruže nikakve gradske priče, sem da je vredan poverenja.
Deluje iz potaje ko pravi masonski vrh.
Vrlo neutralne spoljašnjosti ali takvi su uvek izazivali moju pažnju.
Stamen nego šta!
A unutra prava dušica.
Dovoljno je samo da napravim pokret rukom i on se otvara i daje.
To je ipak raritet, znate.

Srešćemo se u gradu. Ipak. Neutralan teren je uvek bio dobar za pregovore.

A potom.
Ma vodim ga kući.
Živećemo zajedno srećni.
Ja i moj novi frižider.

Oni koji su čitali ovaj post, na staroj adresi, da znaju da je malo dopunjen. Oni koji nisu, mogu a i ne moraju :)

1965. godine (dosta poodavno), Pečjak je ispitivao iluzije usred motivacionih činilaca. Vrlo su ova istraživanja povezana sa sinestezijama, o kojima sam nešto i pisala. (na staroj adresi bloga) Elem.

Mala grupica ljudi je testirana tako što su pili krajnje čistu vodu, bez ikakvog ukusa ili mirisa, ali malom pipetom je ona vađena iz posuda u kojima je bila obojena tečnost. Crvena, žuta, zelena i plava. Svi koji su testirani su bili ubeđeni da piju obojenu vodu i da su te boje dobijene na osnovu nekih rastopina u njoj.

Nakon toga morali su da se izjasne kakvog je ukusa bila voda (iako nije imala nikakav ukus).

Rezultati su sledeći.

CRVENO je slatko

ZELENO je kiselo

PLAVO je slano

ŽUTO je gorko.

Sve je ovo dokaz koliko na naše opažanje utiču usled očekivanja, znanja ili čak i pogrešnog očekivanja. Na osnovu prethodnih iskustava, čovek očekuje ili pretpostavlja da će nešto da se ostvari. (npr. Veći predmet ne mora da bude teži od manjeg predmeta i obrnuto).

Uopšte vrlo je zanimljivo baviti se bojama u dizajnu, posebno ako se taj dizajn odnosi na pakovanja hrane i pića, jer su tu iskustva ukusa i boja vrlo nesvesno i jako povezana, i u zavisnosti su od kulture u kojoj se plasiraju. Nekad odstupanje od očekivanja može da napravi katastrofu od prodaje proizvoda. U dizajnu i komunikaciji se često nazivaju klišei.

Klišei uopšte nisu loša stvar, iako se susrećemo sa panikom mladih i kreativnih ljudi, dizajnera, koji treba da naprave nešto novo. Određeni kolori, modeli komunikacije postanu kroz neko vreme vizuelni šortkati. U trudu da se bude originalan, rizikuje se da se dobije konfuzna grupacija zauzetih kupaca i da se konfrontiraju njihova očekivanja.

Jedan vrlo banalan primer o naučenoj semiotici i klišeu.

Crvena svetla saobraćaja mogu iskreno rečeno da budu bilo koje boje, ali su vremenom ustanovljena kao ovakva. Ako se jednog dana bilo ko i odluči da ih promeni u bilo koje druge boje (a može to da uradi), susrešće se sa velikom opasnošću da nikada ne uspe da sruši putanje komuniakacije koje su već ustanovljene, jer su na mnogo dubljim nivoima čovečanstva nego što je jedna puka promena boje.

Ima mnogo primera koliko smo naučeni i istrenirani da konzumiramo neke boje kroz ukuse, koji udaraju tamo gde smo najtanji. U nesvesno. Ali i to ima svojih korena u prirodi. (Naravno, uvek postoje odstupanja, koja pomeraju granice u oba smera. Sve ide i tamo i vamo).

Mnogi od nas piju sokove koji su divnih toplih boja. Sok plave boje? Pa ajte molim vas. Pre će biti tečnost za pranje prozora. Boja prerađene hrane, boja sokova, boja pakovanja i slično,  uglavnom se  vezuje za jestive i zrele stvari u prirodi. Plodovi kad su zreli su uglavnom okupani u sunčanim tonovima ili u delu tople skale. Žute, narandžaste, crvene, tople ljubičaste. Zrele! I to negde i naš čukun čukun orangutan zna da može da se jede. Svi proizvodi se odavno prave dodavanjem veštačkih boja, tako da sok može da bude stvarno i ultra vrišteće cyan boje. Kladim se u mnogo, da ga niko sa užitkom i „zrelošću“ popiti neće. Pogotovo će izostati onaj postpopijeni uzdah hhhhhaaaaaa pomešan sa coktanjem usana. I primera ima jako mnogo. Ali već ulazimo u domen iskustva kupca u građenju određenog proizvoda i jačanju brenda, te ne bi da naglabam mnogo o tome.

Može sapun biti i crn al nije.

Te misliti o tome. Onako, nekad, dok pazarite kao ja danas:

Roza tuniku. Da vrišti i urliče. Mrzim roza. Al tunika dobra. I razbijanje klišea nije na odmet. Al mislim da su cena i materijal odigrali presudnu ulogu (nešto što je takođe user experience i to vrlo važan). Crna aljina ko M. Monroe. Veže se nazad. Na neke široke bretele. Jes da crno ne spada u boje, ali cenim da ću je, znajući sebe, već nekako u mašini prefarbati. I neke braon lanene lone. Prvi braon komad u mom ormaru! Sem japanki. Ne stoji mi jbg. Nije moglo proći bez zelenih bermuda. Sad ih ima komada tri. Al ove su za sada jedine bez fleka. I što reče drugar: E kad bih ja nosio samo stvari koje nisu flekave, ne bi vala imao šta da obučem!!!

I crven paradajz. Žute paprike. I beli sir.