Neću praviti istorijski razvoj tipografije. Danas je to sasvim lepo objašnjeno na webu, pa guglanje može pomoći. Znatiželjnici su to već uradili.
Neću ni daviti sa teorijom i podelama. Mnogo.
Baviću se isključivo „vizuelnim“ prijemom reči.
Postoji jedno zlatno pravilo uspešno rešene tipografije u prelomu teksta. Da li u knjigama, novinama, magazinima, webu, svejedno. A glasi:
Dobro izabrana tipografija nikad ne biva primećena!
U prevodu, sadržaj u odnosu na vizuelni doživljaj vodi jedan nula. Čitalac dobro prelomljene knjige ni jednog momenta ne sme da umori svoje oko, jer se u protivnom dešava šta? Odlaganje knjige pored astala/kreveta/poda/krova/wc šolje (gde kome ide jelte) pod često nesvesnim izgovorima: peku me oči, boli me glava, nemam koncetraciju, teška mi knjiga da pratim…i slično. U jako mnogo slučajeva, krivac je isključivo način prezentovanja teksta našim očima. A to nije u cilju, ni jednom piscu, ni jednom pesniku, a ni jednom blogeru!
Pošto je ovo tek mali uvod u sve što čitamo, navešću onako tek tek male primerčiće da shvatite o kolikoj važnosti je reč. Da silovanje vida u prijemu informacija nije nikome od koristi. I da je eto, lepo, uvek imalo svoje mesto, pa čak i u novinskim naslovima.
Primer A.
Kašće vam se samo.
Što sitniji tekst, a pisan kapitalnim (majuskula) pismom (u prevodu, sve velikim slovima) to slovni znakovi, typefaces zahtevaju prostora „da dišu“.
Prvi red, je otkucan onako po defoultu, što bi se reklo. Bez povećavanja razmaka među slovnim znakovima. Umanjenjem, pogotovo kod loše izabranog fonta, rađaju se se sve veće šanse da se sve to pretvori u jednu fleketinu.
Srednji redić, dalo se znakovima „da prodišu“. Čak i ako pretrpe velika smanjenja, uvođenjem prostora oko svakog slovnog znaka, veće su šanse da nešto bude pročitano.
Treći redak, pisan malim slovima (minuskula), je najčitljiviji. O tome zašto i kako, videćemo da doprimenesemo u nekom narednom partu. (opštirna tema).
Primer B.
Sad idemo obrnutim redosledom.
Kod povećanja slovnih znakova (često novinski naslovi i važni natpisi), važi obrnuto pravilo. „Težina“ napisanog dobija na značaju ako se prostor međ slovnim znakovima malo uskrati. Ovo naravno samo važi za vrlo kratke forme, jer oko ne bi bilo sposobno da ovo prati duže od dve rečenice, a da to ne oseti. Škiljenje, naprezanje i napor čitanja kog ni u jednom slučaju nismo svesni.
Primer C/D.
Jedan od vrlo važnih primera.
Sve što se bilo gde, bilo kad, i bilo kako napiše zauzima neki vizuelni prostor. U vreme web razvoja, često se određene informacije, podele, headlajni, pakuju u vizuelne boksove, i samim tim dodaju ili oduzimaju napisanom. Čini se da nije tako, al evo. Oba primera su napisana istom veličinom fonta i sa istim razmakom između slovnih znakova (kompjuterski rečeno Kerning). Razlika je očigledna.
Kao što svakom od nas treba određeni prostor da bi se ispoljili, tako i svakoj napisanoj reči, treba dodeliti taman toliko da bi njen Impact bio onakav kakav stvarno jeste.
I nastaviće se.
Kad?
Ne zna se.
ps. Ovo nisu nikakva pravila. Jer se ista u kreativnim momentima mogu oboriti, i to toliko dobro, da font/napisano očas posla postane umetničko delo.
