Mojoj Nini

 

 Jesi od mene dva sata avionom. Severnije. Al evo ti divanim, ko da si preko puta, na ovoj mojoj sivoj stolici zatrpanoj duksevima, sediš prekršenih nogu, sa rukom na kolenu, dok desnom sjajno držiš cigaru. Uvek sam se pitala, čak i u srednjoj školi, kad sam te prvi put videla: Kako to da ti cigara tako dobro stoji? Mislim, meni je sjajno stajala moja roza kapa sa rupom na sred temena kad sam bila mala, ali tebi cigara…Huh!To je za umetnost. Skoro magično ko rupe na kapama. Na svim kapama ovog sveta.

I dva sata si ispred. Vremenska. Kad ja brojim osam, ti brojiš deset. Kad ti sanjaš, za isti se ja spremam. I pereš zube pre mene. I čitaš ovo dok ja spavam.
Ali evo sad, samo sad, vraćam te u nazad. U bezvremeni prostor, da ti napišem ono što danima pokušavam da spakujem u mail pod tvojim imenom.

Vidiš, draga moja, postoje na svetu ljudi koji ga ruše. I postoje oni koji ga grade. Ti si definitivno od graditelja iako ti nisu dali šlem. Ali ne marim. Pamet glavu čuva, a tvoja je na dobrim ramenima. I lepim, svakako.
A postoje oni i koji ga ulepšavaju. Onako između gradilišta se prošunjaju, posade koje drvo, okače koje sunce tamo gde ga nema, naprave prozore na zidovima koji se grade. (Na zidove koji se ruše se ne može okačiti ni da hoćeš). I ta potreba za ulepšavanjem ovog sveta je nepresušna.

I kad me pitaš kako sam, i kad vidim oči tvoje majke tamo gde znam da bi volela da su bile tvoje, jednostavno klimnem ramenima, i ćuteći ti velim, da dok god ulepšavam ovaj svet, na možda moj naopaki način, dobro sam. Naizgled sjebanih putanja, čučim na kamenu koji se kotrlja, jer temelj sa sobom nosam.
I gde god da kuću sagradim, biće dobro.
Jer neba su svuda ista.

Svih ovih dana „posle“, uigranim i meni poznatim metodama za trčanje s preponama, uspešno šušuljim u ćošak svu muku, umotam je u naramak, zavežem vrpcu i ostavim kući, baš tu međ složene slike. Kasnije, kad ostanemo sami moj naramak i ja, odmotam mašnu, i zavirim duboko. Ne postavljam pitanja. Samo je proživljavam. Ne mogu joj reći da je nema. Ne mogu je preskočiti. Mogu je kao i uvek, samo ulepšati.

I da ti kažem da imam srebrne kronos patike. I nove farmerice koje puštaju boju. I jedan grad u kom je jesen lepa. I četiri nova blind rama. I jednu novu šolju na kojoj je crno bela krava. Ne slaže se ni sa čim. Ni sa jednom drugom nesložljivom šoljom.

I imam tebe, graditelju.

This entry was posted on Wednesday, September 26th, 2007 and is filed under Uncategorized. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response or Trackback from your own site.