• Kokoške su još gore. Jednog popodneva, na Huan Kalosovom imanju, satima sam pokušavala da u njima, prutom ili hranom, izazovem neki refleks. Na isti način kao i Pavlov. Ali ništa nisam postigla. Eh, da mi je videti Palvova s kokoškama! Toliko su glupave da te na kraju potpuno razbesne. Zar tebe glupost ne dovodi do besa?
• Ne znam. Zavisi. Ako su posredi glupost i cepidlačenje, možda.
• Ne, ne – rekla je sa žarom. – Govorim ti o čistoj gluposti.
• Ne verujem. To je kao kada bi me kamen naveo da puknem od besa.

Čitala sam u parku. Uz kokice. I pljugu. Uz dekicu koji je toliko fino pitao „da li je slobodno“, da bih mu ustupila i krevet da spava, a sebe bih na pod. Ćutao je u svoj onoj svojoj kariranosti. I gledao ka deci. Pravi fini deka pored kog se lepo čita.
Dobronamerna i smislena karirana starost.

Retko pored koga može zaspati.
Isto toliko se retko pored nekog može čitati.

Odlomak iz knjige E. Sabata. 

Nisam u životu stala pred kvadratnu formu platna.

Al nisam ni letela ni na Mars, što jes jes.

Koliko vidim i jedno i drugo je ostvarivo, samo u različitom vremenskom periodu. Ovih dana aktuelan Sputnjik, te svemir, te se pre neko veče zakuvala tema na gajbi, o fotonima, o sferičnim širenju svemira, o gravitaciji koja nema nosioca…ama sve ono od čega te boli glava. Čak i informacija o tome da znaš da li se svetlost udaljava ili pripližava ako ima „pomeraj“ na prizmi kroz koju se prelama.

Biće ovo lepa zima.

Iskreno rečeno, na ovo pisanje me inspirisao Neutrino, sa svojim novim postom o modnim trendovima u sred Londona. Naravno da je iznenađen, kao i svi mi kad pristignu neki novi „krpica“ talasi.
A sad malo suve teorije kojom se već duže vreme bavim, a držaću se i dalje vizuelnog. (Da znam nešto o teškom naoružanju, oplela bih verovatno po tome. O kuglanju ću kroz neko vreme, pošto sam i sinoć posetila kuglanu.)

Elem. Ta gospođica, Vizuelna Komunikacija, nije tamo neka nedostižna i neosvojiva teta. Niti je puka teorijska izmišljotina rezervisana samo za elitne i akademske krugove. Gospođica Vizuelna K. je toliko svakodnevna da se može sresti svuda.

I ona je nešto u šta smo svi uključeni.
Vid’te vako.
Posetite bilo koji šoping centar (a svi ih posećujemo) ili izađite prosto na ulicu. Hodajte. Verovatnoća da ne naletite na neku grupu mladih ljudi (kad kažem mladih mislim na sve generacije, pošto svi mladost kupuju krpicama) koji su obučeni kao jaje jajetu, je ravna ama baš nuli. Oni nose iste brendove, oni nose iste oblike pantalonica ili u ovosezonskom talasu šortseve. Što bi se reklo po seljački, furaju isti fazon. Naravno, tu su još mnoga druga simbolička obeležja, mimo šortsa. Ah. Pa ne može samo šorts da obučeš pa da budeš DOBAR. (To je malo para zarađeno na tvojoj slabosti. Ček da ti uzmemo još.) Uz šortseve se fura ova majica, ova štampa na majicama. Pa ovaj oblik kape. Nikako, ali nikako model čizama od prošle godine ne pristaje sad novootkrivenim nogicama. Nemoj da ste ludi. Moraju nove. (Sad ste već poslušna gomila, a mi smo bogatiji, zbore vlasnici. Možda čak i samo jedan vlasnik, ko će ga znati).
I sva ova obeležja koja mi tako uredno natakarimo na sebe, nisu ni blizu samo puki materijal koji nas štiti od hladnoće. To je jezik sa kojim mi komuniciramo! I to vrlo vizuelno.

E sad. Postoji nešto potpuno fascinantno vezano za ovaj fenomen vizuelne komuniakcije. Sve što određena grupa „nosi“ na sebi i koristi kao simbol raspoznavanja i RAZLIKOVANJA u odnosu na druge grupe, je ujedno i znak PRIPADANJA SVOJOJ grupi. Pravi mali paradoks.
Ovo s „krpicama“ i modom je samo najbliži primer vizuelne komunikacije, ali u našu potrebu da se RAZLIKUJEMO i PRIPADAMO su uključeni svi proizvodi ovog sveta. Ne samo krpice. Tu je uključena i muzika, tu je važno šta čitamo, koje restorane posećujemo, pa ide sve dotle, gde ko ide leti da odmara ili eventualno skija!
Koliko god da postoje grupe koje jako žele da slušaju muziku koja je toliko „drugačija i nova“ od drugih grupa, što bi se reklo „ne slušam ono što slušaju svi“, toliko postoji i nezajažljiva želja da pronađeš osobu koja sluša istu muziku kao i ti! Da li je to potvrda supstvenog ukusa, „ličnog izbora“…?<
Nikako ali nikako nije dovoljno da se upozna ta druga osoba ili cela grupa, koja eto samo slušaja istu muziku kao i mi. Ne pobogu!!! Oni moraju, da bi bili stavljeni na našu ličnu lestivicu vrednosti, posećivati ista mesta kao i mi, moraju čitati iste knjige, i naravno, manje više družiti se sa istim ljudima.
Svakako, da ne zaboravim, bilo bi jako poželjno da pripadaju i istim političkim partijama.

E sad da li sve žene koje ove zime budu nosale šortseve glasaju uopšte, ne znam, pogotovo ne znam da li glasaju za istu partiju, ali znam sigurno, da im je kritički sud, negde malo pojeban kao i svima nama.
I da, znam da im je sigurno i ladnjikavo.

I tako se taj identitet go i bos, šeta ulicom, malo obolelih jajnika, neprestano se razlikujući i pripadajući, razlikujući i pripadajući…