LooK
Comments(8)
Kada bi jednog lepog dana, tri hiljade i tamo neke godine, naravno Nove ere, arheolozi otkopali naše ostatke, nema sumnje da bi pronašli more tekstova na billboardima, oglasima, svetlećim reklamama, kojekakvim frontalnim obeležjima. (Pod uslovom da ih ne izjede neka solna kiselina ili ko zna kakvo biološko naoružanje. Al ajd da bar u teoriji budemo optimisti.) Da li će ove reči tada biti razumljive? Jok! Verovatno će postati zastarele i zaboravljene. Da li će uopšte i biti pronađene?
Teško da će se masovna komunikacija uspeti očuvati tako što ćemo starom dobrom metodom skupljati olovke, papire ili tamo neke satelite. I dalje će dalekoj budućnosti više podataka o našoj komunikaciji odapeti jedan grafit na zidu, nego svi CTRL+P ovog sveta. Prosto, trajniji je. A drugi razlog je što za „čitanje“ nečega potrebno imati ustanovljen jezik i pravila. Za slike, pa i ne mora da važi.
Pre nego što deca nauče da čitaju i pišu, oni ne poznaju razliku između slovnog znaka i crteža. Kada im mama ili tata, a može i baka, daju instrukcije da „napišu“ slovo M, ili neko koje se njima jako dopada, ono prosto „crtaju“ samo još jedan crtež! Doduše drugačiji od mace, kuce, lica, kućica ili drveća, ali ostaje i dalje samo jedna slika koja je nacrtana nekom bojicom na belom papiru/zidu/nogama/čelu (šta sve deca tretiraju kao podloge, ostaje zauvek fascinantno).
Vremenom i učenjem deca polako uče da kombinacijom ovih slika nastaju tamo neke komplikovane slike koje znače još komplikovanije stvari! Često se pitaju zašto da „pišu“ tamo neke silne komplikovane sličice koje znače „kućica“, kad mogu prosto da nacrtaju kućicu. Da se razumemo, ja sam na njihovoj strani.
Ali…onda polako ulazimo u svet apstraktnih pojmova koje nemaju svoje fizičke predstave i ovaploćenja u svetu oko nas. I tu nastaje magija. Te komplikovane male napisane sličice počinju da izazivaju u umu mnogo komplikovanije slike koje opisuju. Ali, postoje i dalje samo „sličice“, koje nisu slova, a isto tako savršeno mogu da objašnjavaju kako dečiji, tako i odrasli svet apstrakcije bez da se „pišu“.
Vrlo rano, svi mi bivamo učeni da napravimo razliku između pisanih reči i slika i da nikako ne možemo da ih tretiramo na isti način. Bivamo učeni da čitanje reči nije isto što i čitanje slika. Da igre rečima naprosto nemaju ista pravila igre kao svet vizuelnog.
Ali!
Iako nas nauče da čitamo reči, iako nas uče kako da određene „pisane“ znakove sklapamo u reči, pa u rečenice, eseje, priče, bajke, NIKADA ne bivamo naučeni kako da čitamo slike.
Opet se vraćam na decu, te divne male ljude sa neverovatno očuvanim aparatima za prijem sveta oko sebe. Njihovo pitanje: A kako možeš da čitaš to kad tu nema slika? – uvek ostavlja bez daha.
Prosto,
NEKI LJUDI KORISTE SVOJU IMAGINACIJU.
nastaviće se…
PS. Korišćena literatura raznoraznih sjajnih ljudi koji se bave vizuelnom komunikacijom, čija ću imena navesti na kraju.
