Archive for October, 2007

Haiku sprdačina

Kiša pada
Trava ne raste
Gore nema u ravnici
Al Fruška stoji
I kisne

I gledam je nako
Kroz mrak
A lažem, ništa se ne vidi
Radim još malo
Al malkičice
I onda više neću raditi

Do sutra

Helanke na dupetu
I znoj niz leđa
A nije Džejn Fonda

Vežbanjem se duh ovaj bavi

Hrabra

Ovo nema veze ni sa čim.

Sem sa kako je nositi jaja tamo gde im nije mesto i ne pristati na to da te žuljaju!
Jer ne voziš bicikl!

Vidiš, nije problem što ostali nemaju problema. Problem je što ih ti imaš!
I nije problem što ostali koji nemaju problema misle da imaju problema. To je bolest i njome se ne bavim, ali to smo apsolvirali stotine puta, samo se nikad nismo opredelili za boju pilulica koje im treba dati.

I dođosmo do one zlatne.
Kad nešto stvarno žulja, bilo kad, bilo koga, ali stvarno stvarno žulja, mori i džigericu pomera, nesanicu nosi, i problemom se zove, onda se to i menja! I tu nema, te boli me glava, te sutra će biti lep dan pa će to samo od sebe, te dobijem na lotu, pa sve onda ide potaman, i držim dijetu od tamo nekog prvog u mesecu neke tamo neparne godine, kad raspored planeta biva ovakav ili onakav. I nikako bez konstalacije zvezda, jel.
Kad STVARNO nešto razjeda, tu nema mesta za bežanje. I kraj.
Tu nema mesta za buljenje u jednu tačku i meditaciju, ne zato što se tako šta ne može natrenirati, nego će bre telo samo, bez da se glava složi, dići celu revoluciju!
Kraj broj dva.

I malo mi mučno ponavljati svima oko mene, de idi leba ti naspavaj se dobro i dobro razmisli da li stvarno imaš problem u životu. I malo mi više mučno slušati neke tamo prividne jadikovke nad lenjim sudbinama.

Jer.

Vitezove su oduvek, draga moja odlikovali za HRABROST.

A ne za “mirenje” sa situacijom.
A vitezove je lako voleti. I još lakše im pomoći.
Te tu sam. Da znaš!



I eve ti song!

PPK (pravo preče kupovine) ili u prevodu PAPAK

Nekada davno, u zaboravljenoj zemlji seljaka (i ovo nije stih Desanke Maksimović), ljudi su imali bašte, negovali svoj crveni paradajz, okopavali svoj krompir, čistili svoj grašak, sadili svoj kukuruz…
U svojoj avliji su imali taman koliko im TREBA.
Da zadovolje sopstvene POTREBE.

E onda je u toj zaboravljenoj zemlji seljaka, današnjim gledanjem stvari, neko postao “nisam seljak” i setio se da sve to može da se pravi i za druge ljude. Pa su onda imali više crvenog paradajza, više okopanog krompira. Sada ne samo za sebe, no i za komšije. Komšiju komšije. Za druge.
Krenulo se prodavati.
I prodavati.
I prodavati.
I galopirajućim mutacijama pravac u budućnost.
U našu sadašnjost.
U kojoj više nema POTREBA.

Sva naša društva su sve manje usmerena ka POTREBI, a sve više ka ŽELJAMA.
I ceo kapitalistički svet (potomci onog „nisam seljak“) se zdao da te naše ŽELJE potpiruje, duvajući laganu vatricu u džep.

I.

Više nije važno da se imaju stvari. Jer imanje je KRATKOTRAJAN proces.
Važno je da se ima MOGUĆNOST KONSTATNOG IMANJA ili u prevodu KONSTANTNE KUPOVINE.

Nije isto imati pare za patike. I patike.
MORATE uvek imati pare za patike, i sve veći broj patika. I cipela.
I paradajza. I krompira.

A.

Sve naše potrebe su odavno zadovoljene.
A one životne zjape prazne, ko grobnice.
One nisu važne.

Sem možda ponekom “seljaku”.

Next Page »