Tema po zadatku.
Stop nasilju nad ženama!
Tema koja ima svoj dan i datum.
Tema koja iznad svega ima svoje žrtve.
Na žalost.
I pošto pretpostavljam da će cela Blogosfera na zadatu temu da suče neke mačeve, priča neke strašne priče, navodi primere od kojih ću možda i otplakati, odlučih se za radikalan korak.
Da ne pišem o tome.
Tako.
Moja pokojna baba Boja, osim što je ubila besnu lisicu štapom, znala da zviždi za ovcama tako da se celo selo moglo probuditi, pravila najbolju cicvaru na Božić, gajila je jedno specijalno umeće i to Umeće življenja. Specijalizovana veština u kamenitim vrletima, gde ne postoje prava žena, gde ne postoje glasovi istih, gde je obrazovanje za iste bilo uskraćeno i gde se podizanje glasa i ruke na tu majku, babu, kćer kotiralo kao sasvim normalan socijalni ili bolje rečeno seoski fenomen.
Al ima nešto u genu, što te ni cela Blogosfera naučiti neće. A neće ni jedna obrazovna ustanova, niti ne znam ni ja kakav savremen socijalni milje.
A to je njega rečenica koja mi dok pišem ovaj post odzvanja u glavi:
Ne daj na se!
Prvi put kad sam u selu dobila kamenom u glavu, od komšijske dečurlije, pohitala sam brzinom munje u tu plavu kućicu, sa sve povicima: „Baaaaaaaaaabaaaaaaaaa, udarili su me kamenom“!
Ne nije me pomilovala po glavi. Ne nije me ni prekorila: „Što si bila bezobrazna? Sigurno si nešto uradila pa su te kamenicom“.
A nije ni plakala nad mojim suzama. Nije se doduše ni ratoborno izvukla pred sedmogodišnjake i rekla: „Nemoj da vas ja bijem“.
Ni ne podižući glavu sa svog 24 časovnog Umeća življenja rekla mi je:
Ne daj na se! Jes me čula. Ne daj!
Šta god to meni tada značilo.
A šta god to sada značilo vama.
Čak i kada joj je pokojni deda, koji je čašicu voleo više od Umeća življenja, pripretio da će leteti napolje, sa sve unukicom u naramku i to po silnom pljusku, gađala ga je nekom cevanicom, psujući zemlju po kojoj se hodi. Sevalo joj je iz očiju. Na nebu je već grmelo. Al koraka odstupila nije. Van te kuće.
Niti je letenje ikad bilo ostvareno.
Jok.
Samo je neko ostao bez večere.
A zna se ko. I spavao na tvrdom otomanu. Na promaji.
Ne daj na se! Reče.
Čekala je jednom da se sva ta rakija ispeče. I to ceo dan. Kotao za kotlom. Verno je kuvala kafu, mesila pite, gostila i najcrnje neprijatelje njenog doma, ne mrljajući ni reči.
Kad se sve spakovalo i zgotovilo, uzela je to zlo. Od nekoliko stotina litara, i na očigled svih prosula svu ispečenu rakiju u voćnjak uz reči:
“Zemlja je rađala, zemlja će je i popiti“…
Kraj razgovora.
Ne daj na se.
I mogu da ovde redam još tone primera, kako se deca uče da se ne boje mraka, o tome kako se lepe stvari ne zaslužuju nego se dese pa se za njih boriš, o tome kako se ne odustaje od sopstvenog udaha zato što se nekom diglo ne znam ni ja šta. O tome kako je strah najveći neprijatelj življenja. O tome kako i žene imaju muda a da im nisu izrasli brkovi ili da su dobile malje po grudima. O tome, kako se kroti ono što je naizgled neukrotivo.
I uči, uz muku i rad Umeće življenja.
I ovo nije recept ni za šta. Ni za koga.
Svako će morati dozirati svoj, jer ga je tamo negde, ipak izabrao.
Svoj otrov. I moraće mu naći antiotrov. Tehnike su nepoznate, al lako savladive.
Samo ako se:
Ne daj na se!
Comments(12)
