Archive for January, 2008

Jutro. Kafa. Fioka. Čarape. Pišanje. Zubi. Pljuvačka. Ogledalo. Konac. Gledanje. Krema. Vodokotlić. Vlažne maramice. Ormar. Majica. Suknja. Druga majica. Sat. Minđuše. Patike. Knjiga. Muzika. Jakna. Voda. Vrata. Ključ. Lift. Smeće. Autobus. Novine. Raskrsnica. Zgrada. Stepenice. Stolica. Računar. Lampa. Papiri. Rokovnik. Slušalice. Telefon. Telefon. Telefon. Štampač. Druga stolica. Veliki sto. Telefon. Otvoren prozor. Prekidač za svetlo. Ključ. Lift. Portir. Semafor. Parking. Trafika. Pljuge. Koračanje. Kisenonik. Radnja. Banane. Mleko. Jogurt. Čokolada. Sok. Kusur. Vrata. Ključ. Papuče. Tuš. Pišanje. Kafa. Voda. Supa. Banana. Trenerica. Majica. Lampa. Toplo.

_ _ _ _ _

ljubav.jpg

B E N Z I N

“o đole, kako ovde čudno piše ljubav”

veće:

ljubavthumb.jpg

Šargarepe, bicikl ili what?

O kako bih volela da vam dočaram ovaj miris mi u nosu. Blagi miris Dunava koji dahće kroz otvorena vrata terase, miris lanenog ulja mešan sa čudnim i štipkavim mirisom boje za beton, sve smućkano sa prisutnim mirisom sopstvenog tela, na koji se naneo jutros neki parfem.
Da vam opišem ovaj bol u kolenima dok čučim ispred slike i mažem joj onaj donji levi problematični ćošak. Ona ljubičasta koja izbija tako sama od sebe, je nešto što mi više ne kida živce. Pustila sam je da se smesti tu gde je naumila.
Jer.
Boje imaju svoj lajf. U to sam jako sigurna. (O njihovom inatu da i ne govorim).
Ta četka kojom mislim da kontrolišem njihove odnose je samo jedna malecna dirigentska palica, fore radi. Neke njihove specijalne ljubavi nikad neću dokučiti. Kao što ni sve čudne ljubavi ovog sveta nikad niko neće saznati. TO iza tih “zatvorenih vrata”, ispod tih spuštenih kapaka, to u tom zamahu sveže žute…koja je eto tako slučajno bila na paleti???!
To se ne guta odjednom i ne servira na specijalnim tanjirima.
To se ne objašnjava. To ne piše u katalozima i upustvima za upotrebu.
Ili ga ima ili nema.
Ili umeš s tim ili …
Nema recepta.
Al bih volela da dočaram.
Erotičnost sve te “prljavštine” pravljenja.

O kako bih volela da mogu da vam dočaram čudnost momenta kad vaše kolege primete da imate na vratu zelene ili ljubičaste boje.
Ta doza intimnog koja se odmetnula u javnost.
Ko švalerska šljiva.
I koliko god da ti je neprijatno što si prljav ili “prljav”, toliko ti se stomak okrene odma na flešbeku, propraćen već vešto sakrivenim facijalnim ekspresijama, “nikad se to stvarno neće dokučiti”. Moćno čak i za jutarnju radnu smenu.

O kako bih volela da vam dočaram radost završetka početog.
Ko fini fil sa torte koji se ostavi za kraj.
Orgazmično.
Ne delirijumsko. Ne ne. Da vas ne lažem.
Svesno davanje.
I grčevita borba.

Bez pobednika.

Samo se umnožiš.
Reflektuješ.
Odasjaš.
Daš.

A nisi prestao.
Biti.

Do jaja je stvarno.
Al ne umem. Da opišem.

Ko što ne umem nikad da vam dočaram tu vožnju bicikla u avgustu nekih davnih osamdesetih kroz žita.
Pred tamo neki zalazak ovog istog sunca. Kad kosci još uvek nisu otišli kućama a žabe i cvrčci osuli paljbu.
Taj osećaj slobode u pedalama je ono što diže iz mrtvih.

Kad kažem pedalam, na pitanje kako sam, znate na šta mislim.
Na TO.

Next Page »