Šargarepe, bicikl ili what?
O kako bih volela da vam dočaram ovaj miris mi u nosu. Blagi miris Dunava koji dahće kroz otvorena vrata terase, miris lanenog ulja mešan sa čudnim i štipkavim mirisom boje za beton, sve smućkano sa prisutnim mirisom sopstvenog tela, na koji se naneo jutros neki parfem.
Da vam opišem ovaj bol u kolenima dok čučim ispred slike i mažem joj onaj donji levi problematični ćošak. Ona ljubičasta koja izbija tako sama od sebe, je nešto što mi više ne kida živce. Pustila sam je da se smesti tu gde je naumila.
Jer.
Boje imaju svoj lajf. U to sam jako sigurna. (O njihovom inatu da i ne govorim).
Ta četka kojom mislim da kontrolišem njihove odnose je samo jedna malecna dirigentska palica, fore radi. Neke njihove specijalne ljubavi nikad neću dokučiti. Kao što ni sve čudne ljubavi ovog sveta nikad niko neće saznati. TO iza tih “zatvorenih vrata”, ispod tih spuštenih kapaka, to u tom zamahu sveže žute…koja je eto tako slučajno bila na paleti???!
To se ne guta odjednom i ne servira na specijalnim tanjirima.
To se ne objašnjava. To ne piše u katalozima i upustvima za upotrebu.
Ili ga ima ili nema.
Ili umeš s tim ili …
Nema recepta.
Al bih volela da dočaram.
Erotičnost sve te “prljavštine” pravljenja.
O kako bih volela da mogu da vam dočaram čudnost momenta kad vaše kolege primete da imate na vratu zelene ili ljubičaste boje.
Ta doza intimnog koja se odmetnula u javnost.
Ko švalerska šljiva.
I koliko god da ti je neprijatno što si prljav ili “prljav”, toliko ti se stomak okrene odma na flešbeku, propraćen već vešto sakrivenim facijalnim ekspresijama, “nikad se to stvarno neće dokučiti”. Moćno čak i za jutarnju radnu smenu.
O kako bih volela da vam dočaram radost završetka početog.
Ko fini fil sa torte koji se ostavi za kraj.
Orgazmično.
Ne delirijumsko. Ne ne. Da vas ne lažem.
Svesno davanje.
I grčevita borba.
Bez pobednika.
Samo se umnožiš.
Reflektuješ.
Odasjaš.
Daš.
A nisi prestao.
Biti.
Do jaja je stvarno.
Al ne umem. Da opišem.
Ko što ne umem nikad da vam dočaram tu vožnju bicikla u avgustu nekih davnih osamdesetih kroz žita.
Pred tamo neki zalazak ovog istog sunca. Kad kosci još uvek nisu otišli kućama a žabe i cvrčci osuli paljbu.
Taj osećaj slobode u pedalama je ono što diže iz mrtvih.
Kad kažem pedalam, na pitanje kako sam, znate na šta mislim.
Na TO.
26. January 2008 um 01:32
eh te sargarepe:)
“ja te potpuno razumem” (sto bi rekli Darkwood dub:)
al TO se ne da opisati, ne da razumeti.
TO se samo oseca.
26. January 2008 um 01:38
radost zavrsetka pocetog. danas je projekat koji vodim ugledao svetlo dana. 18 meseci se radilo na tome. i jes orgazmicno. kao i ti mirisi. a i TO.
26. January 2008 um 01:42
Iskra, pa zna se kako se plaća umetnost. Bar sa severa. Šargarepe ili what? :)
Ne znam ni da li se oseća. Osećam kad mi boli glava, osećam kad mi se spava, osećam mučnine, osećam mržnje, ljubavi…to sve negde mogu da bar u naznakama razgraničim, (po lučenju žlezda makar), ali ovo…neki jeben mix. Svega.
26. January 2008 um 01:43
18 meseci!!!???
Malo li je na današnje NEMA SE VREMENA stanje! Al nisam ni sumnjala da ne znate za To.
26. January 2008 um 01:53
za sargarepe severne,ne brini , rastu pod budnim okom, a i zvizdi im se , radi boljeg rasta:)
mozda, ali samo mozda TO nesto moze biti slicno “onome necemu” u estetici. Onome sto se pojavljuje, ali ne svakome, i niko ne zna sta je to…nije samo objektivno, nije samo subjektivno…a opet postoji, izvire i ne da se.
pravi Alien:)
26. January 2008 um 02:02
jes vala, neko se za to vreme mogao dva puta poroditi :)
26. January 2008 um 02:27
eh pedalanje, samo to ništa više…
26. January 2008 um 09:59
Super. Pedalanje osamdesetih, između Dunava i šume, eh… Znam tačno šta je TO.
26. January 2008 um 15:45
pedalam, dakle postojim!
*tek okoseno seno
u prikolici traktora
voznja
leziti na ledjima
na tom mirisu
zelenom sto tiho prelazi u zuto
muzika nijansi i cula
kraj je leta, blize se u novi zalasci sunca
i tako na ledjima, visoko
dok se kotrlja i njise taj traktor
gledati u zenu neba
u meko belo, pa sivo u obrisima plavo na sve nacine, a
sam centar – ljubicasto
jedan jedini put u zivotu
nikad necu zaboraviti
metafizika
26. January 2008 um 15:49
Shimano pink :D
26. January 2008 um 16:08
blumova,
avgust, sredina,
sedam uveče
u daljini glasovi dozivanja ne večeru
i bose noge
i žuto, sa ljubičastim na levoj strani
ljubičaste lavande
a u žutom plavo
kovrdžavo
golica i bode
široko raširene noge
i glava gore u plavo
i vetar
beskrajno večan momenat
večan.
čista!
26. January 2008 um 16:09
Plavi poni! :)
26. January 2008 um 16:59
Crveni poni! Bez ruku, nizbrdo.
E, jes, to je TO.
26. January 2008 um 22:44
Kakva poetika, jako mi se dopalo, najzad nesto sto dodiruje…
pozdrav
26. January 2008 um 23:11
Ravnicu teško dokučiti. Al žito je žito :)
Blagodarim, ravničaru.
26. January 2008 um 23:59
kazu da se covek radja sa punom lepezom boja, kako raste, poneka boja se izgubi a koja boja je izgubljena vidi se po tome koju odecu nosis, koje boje upotrebljavas u slikarstvu, koje je boje kutija cigareta…
Duke Ellington slikar po vokaciji, kad je komponovao muziku, akorde i uopste harmoniju je video u bojama,
ali ja jos nisam video boju koja cuti.
a ti?
27. January 2008 um 00:24
odaću ti jednu tajnu.
to je zelena.
ali ajde da razradimo teoriju.
zeleno oblačim.
čak mislim da ne postoji više mogućnost da nešto ne uklopim.
jer sve je zeleno.
da li mi fali?
o da.
da li sam shizofrena.
o ne.
za ellingtona znam. prekopala sam čačkajući sve sinestetičare kad sam istraživala po tom fenomenu koji je zakačio i mene.
i nije jedini.
najveći sinestetičar je bio
“purpurni miles” :)
kad uspem da zaćutim jednu tako običnu stvar
kao što su usta
počeću možda da razmišljam i o tišini boje
ali možda
jer sam na onoj strani tribine koja navija za komunikacije
27. January 2008 um 00:26
razrada teorije 2
slikam svim bojama.
često mi je žao što nisam obdarena ko neka živuljka pa da ih vidim još.
pušim plave cigare.
pa bele.
pa onda se grebem za bilo koje.
volim crvenu hranu.
uostalom,
zar nije tako sa svima?
27. January 2008 um 00:35
Ma nije, postoje i ljudi koji se povlace da zivu u pustinji ili pecini…
ali skoro nisam cuo ovako pricljivo bice koje ima sta da kaze…
tisina isto govori, o itekako, mozda i vise od uobicajenog, svakodnevnog…
kao kad stanes pred belim platnom, izmedju vas je tisina…
ej super…
27. January 2008 um 00:37
i da dodam:
john coltrane…
27. January 2008 um 00:38
odaslah ti mail
27. January 2008 um 01:33
laku noc
28. January 2008 um 14:27
e to pedalanje je nesto najlepse :)
28. January 2008 um 21:45
O, draga zeno, hvala ti za ovaj tekst.
Posle tri dana procitah nesto…
savrseno.
E bas To sa mirisom i bojama.