ArtMistakes

Sinoć sam premazala pet komada platana miksovima betonskih masa s kojima ih inače premazujem. Isrctala skice preko sveže mase i sve kao divno. Taman poskidala ukorele pantalone nekad crne boje, sad od betona, taman oprala nekad divne negovane ruke sad od betona, i taman se zavalila da čitam, s mišlju kako ću odmah sutra da ih napadnem čim se vratim s posla…

I tako red knjige, red pogledaj levo od sebe. Kad se filmski sve to zamisli, pomislio bi čovek, ah divne li nedeljne noći. No. Kako je vreme odmicalo i kako su se podloge sušile tako je moj pogled bio sve manje na knjizi a sve više u levi ćošak gde su se sušile, dok na kraju nisam upalila rasvetu, stala preda Nj (ovo nj ima poseban značaj) i zblanula se koliko je to loše!
Šta reći a ne zaplakati.
Pa upalim svetlo. Pa ugasim. Pa ih okrenem ka zidu. Ne vredi.
Saznanje da si usrao uglavnom ne trpi razloge zašto si.
A to saznanje budilo je u meni samo jednu jedinu želju. Da se istog momenta obije farbara (nedelja u ponoć sigurno ni jedna ne radi), jer se na lageru za pravljenje nove mase nije više imalo lepka.
San na oči? Do mojega.
Da ne pričam da sam pod istim isparenjiam tog sranja sanjala šta drugo do sranja. Neka trilerčina, neko nekog tera, a ne mož da ga uvati! Vidi simbolike!

Svanulo danas sa šansom da se sranje ispravi na dobro. Sreća i radost.
I nestrpljenje ime ti je ja.

Ceo radni dan je protekao u komponovanju boja u glavi.
Malo prelamam magazin, malo razmišljam kako će ona drečeća roza što je kupim danas taman da legne kao osnovna podloga. Pa red preloma, pa red roza. Sa primesama dubokog tirkiza.
mmmmm
Kako je odzvonio kraj radnog vremena, brzinom munje sam se stuštila u pravcu najzabačenije ulice u Novom Sadu, gde se nalazi jedina radnja za nabavku vrhunskih pigmenata. I oš majci.
NE RADI!
Kratko i jasno.
Stojim, i vraćam se na onu tezu od gore.
Šta reći a ne zaplakati.
Obrt na peti. Aj makar trči do farbare po lepak.
RADI!
Toliko sam ga kupila, da me je čika častio sa komadom šmirgl papira (koji koristim da se ispolira slika pre nego se krene s mazanjem). Možda neki drugi fini ženski svet cikće od radosti kad im se pokloni neka niska, ili kojekakav visuljak za oko vrata…ali šmirgl papir je šmirgl papir! Doduše, neću uvek pasti na dupe kad ga vidim, ali vredi probati.
Trebalo mi je svega delić minuta da uletim u okorele pantalone, i svega pola sata da ih opet premažem. I mislim se…što rekoh malopre jednom prijatelju…ako jednom sva moja likovna zajebancija i završi u ćorsokaku zajedno sa mnom, biću odličan majstor za lepljenje pločica, štemovanje zidova i slično.
PS. Pločice lepim bez krstića! Na slepo. Mozaik dabome.
PPS. Majstoru uvek ide ladno pivo. Da ne bude da nisam rekla.

Čin u dva komada

Komad 1.
Zvuk otvaranja vrata, koji automatski povlači cug. Promaja zatvara vrata na drugom kraju stana uz debeo zvuk.
- Sunce joj jebem, opet je zaspala sa lampom upaljenom iznad glave, tačno će se jednog dana zapaliti ili će joj mozak sagoreti na sto vati.
- Ako već nije omekšao.
- Jeste sigurno, gledaj kako balavi dok spava.

Komad 2.
Zvuk kasa koje otkucavaju hiljade i hiljade dinara hrane. Dragi sugrađani danas osim što glasaju, brinu i o svom stomaku i guzici. To je taj neprevaziđeni i umišljeni strah od par hiljada dinara da se nikako ne skapa od gladi.
- Pola kilograma mlevenog. Junetine.
- A nećete mešano?
- Nećemo. I kilogram krilaca.
- Polećete a?
- Da, na 225 stepeni.

Komad u dva čina

Čin 1.
Crni dim se diže u industrijskoj zoni. Nešto gori.
- Jbt, stvarno se zapalila neka radnja?
- Misliš zapalila zapalila, ili je zapalili zapalili?
- Pa nismo daleko od američkog modela samouništenja zarad osiguranja.
- A ne. Mi nismo daleko od samouništenja oduvek. Sa ili bez pokrića.

Čin 2.
Kupatilo. Neuredno. Tri tampona ispala iz kutije odaju žensko čeljade kao korisnika. Zvuk otvaranja vrata „perilice“.
- A tu si pizda ti materina zelena.
Obraćanje čarapi koja se vodi kao nestala duži niz meseci.
- Nije mi jasno, ali mi stvarno nije jasno gde si do sada bila?
Nema odgovora.

Princip osrednjosti je oduvek bio parališući.
Podjednake jačine kao očekivanja i istovetne praznine kao ulaganja.
Odnos uloženog i očekivanog nikad nije bio izjednačen.
Princip kontrole mu stoji uz rame.

Previše stavki “if” vodi ili čiru ili nesanici.
I niko nije imun. Samo mudriji uzimaju preventivu.
Opuštenosti.

*Davy Crockett