ArtMistakes

Zašiljiš žutu olovku. Onu žutu na kojoj piše 2B i zariješ je u papir. Digneš glavu u pravcu nestalog Plutona i zamisliš se nad sudbinom mostova. Kakva li će imena nositi. Za koji vek. A onda duboko udahneš sav vazduh iza leđa, napraviš vakum i zatvoriš teglicu s krastavcima. Dva komada za posle je dovoljno.
Srednjim prstom druge ruke napraviš znak koverte u vazduhu i to iz jednog poteza.
Duneš u pismo i obrišeš sline.
Ćuteći otpevaš pionirsku zakletvu i skloniš šiške.
Roletne mogu ostati spuštene.

Nemoj da kopaš nos.
Bar ne levu nozdrvu.
Na semaforu.
Gledaj levo.
Kad ideš pravo.
Ne nalakćuj se.
Za šank odma, pobogu!
Ne! Udaraj nogom u cevanicu.
Ne srči.
Obuj uparene čarape.
Gledaj kuda ideš, gledaj!
U ekran.

***

PS. Molila bih sve koji me čitaju, poznaju, temeljno vole ili mrze, da mi ne šalju nikakve forvard mailove sa bojkotima upozorenja, raspada planete i slično. Od danas pa na dalje reagujem samo na mailove koji nose subject Song, Pjesmica, Jodlovanje, Ludom radovanje, Aj sad malo ti i sl.

Bile kakve ozbiljne teme neće biti uzete u razmatranje. Niti će se na njih replajovati.

***

O današnjem danu nemam šta pametno reći.
Citiraću pametnije od sebe, jer ovako smušenih osećanja, ovako pomerenih rezona ovako zatečena…
znam samo da mi ništa više nije jasno.

“Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš samoizbor. Neprestano se susrećemo s primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečem što se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od sreće, i od egzistencije i od života. U protivnom došli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopuštamo jedino Kaligulama.”

B. Pekić

Tužno mi srce zbog tih mladih ljudi.
Zbog njihovih porodica.
Zbog zla koje u porfir obučeno hodi.

“Hteo sam da govorim o patnji čovečanstva uopšte, ali je bolje da se zadržimo na stradanju dece…drugo, o odraslima ja neću da govorim još i zato što, pored toga što su odvratni i ne zaslužuju ljubav, oni ispašaju za  osvetu: oni su pojeli jabuku, poznali su dobro i zlo i postali “kao bogovi”. I sada je i dalje jedu. Ali dečica nisu ništa pojela i zasad još ni za šta nisu kriva…Ako ona takođe strašno pate na zemlji, onda naravno, za očeve svoje, kažnjena su za očeve svoje, koji su “pojeli jabuku”; – ali to je rezonovanje iz drugog sveta, neshvatljivo srcu čovekovom ovde na zemlji. Ne sme nevini da pati za drugog, i još takav nevini!”

Govori Ivan Karamazov. U Braći Karamazovim. Dostojevski.