ArtMistakes

nervozna salterska sluzbenica zvuk
sir boja
hocu da vidim sta je u modi
koliko iznosi promil
komadi
defloracija
sta za rucak
slavine tanke
pisanje odgovor na ponudu
kristina u hulahopkama

!!!
Ovo poslednje pogledati kod Kristine. :)

Postoji jedna beskrajno važna stvar.
A to je okean.
Divni veliki, plavi, pravi, slani, crni, mrtvi, žuti, sivi, nijevažno kakav okean.
Važno je da je tu kopno daleko!

Cvrc!

Ne radi uvek gravitacija u službi sopstvenih nogu.
I ne padaju misli uvek pod gravitacijom na dole.
U gaće.
Nekad, dragi čoveče, i naglavačke hodiš!
A o okeanu da ne pričamo.
Svakakvih tu riba ronja!

I to je okej.

Nekad staneš za šank, koji se ne zove šank i pričaš stvari koje te smaraju. Al i to je okej. Zakazala gravitacija na dole, jebi ga. Govna ne tonu, i nema tu šta puno da se uradi. Ili se navikni ili ćeraj dalje. Ili svoju džigericu sagori zbog gluposti! Mnogo izbora ima što jes jes, pa nek drugi seru, kako nema slobode. (Ne često baš oni koji je nikad zaverglali u glavi nisu).
Elem.
Za istim tim šankom. Svega. Ko za svakim šankom.
Mislim kao šankom.
I seljane i elitizma. Najčešće onog između.

Jebi ga, centar sveta se vrti uvek oko neke rupe.
Ili rupe flaše, ili rupe žene ili frajera, ili rupe u novčaniku.
I to je okej.
Odrasli smo svet.
I kad nema rupe, okej je i podbočiti se.
Zauzeti stav!

Tj. to sve važi dok gravitacija vuče na dole, i dok se ribe ne pobacaju u nepoznato.
Okean na primer.
Nemaš pojma šta je okolo, znaš da je veliko i držiš se onog gore!

Kao i paradoks da voda u kojoj vidiš dno je manje opasna od one kojoj ne vidiš kraj!
Da li vam to nešto govori o ljudima sa takvim stavom?
Control! Control!
Granice!
Dotle može.
Sigurno!
Nema šanse da se udaviš!!!!

Oh.
A okean je savim dobar.
I bogat.
Dok ne popozdi.

Što većina ljudi dok bulji u baru ne vidi dno?

A oni koji zarone, crkoše od želje da granice nikad i ne napipaju?

E tu je razlika.
Između val.
Razvaliti.
Odvaliti.
Valovito.

Vala!

Svratila sam danas posle posla u jednu privatnu polikliniku na kontrolu.
Ne brigajte, zdrava sam ko dren.
Čista kontrola juče uklonjenog smetajućeg mladeža/bradavice sa moje brade.
Teta doktorica je rekla da sačekam jedno pet-deset minuta, da završi sa nekim tretmanom koji je upravo radila ne licu jedne žene. I pošto se čekanje odvija tačno preko puta tih stolova na kojima teta nešto radi nekoj drugoj teti na licu sa nekim aparatima, nemaš pametnijeg posla nego da buljiš u to.
I sednem i buljim.
U prvom minutu primetim da gospođa ima lepe cipele. Da ne zbunjujem, ja uvek prvo gledam u cipele. Ko što novine čitam od kraja. Crne, lakovane, male baletankice oko lepih mršavih zglobova. Fine.
U drugom minutu primetih da je i košulja koju ima ispod džempera, prekrasna. Od nekog divnog materijala, na fine krem prugice. I prekrštene ruke na stomaku sa diskretnim i s krajnjim ukusom odabranim satom. I kako joj te ruke stoje na stomaku, primetih da joj se stomak grči. Da nešto nije u redu. Pogled dalje, minuti odmiču. I videh ženino lice.
Koje plače.
Glava okrenuta u stranu, na desnom obrazu joj neki sloj nečega, neke kreme, teta doktorica joj po tome radi nešto laserom, a ona samo gleda u tamo neki drugi kraj ordinacije, u stvari negde mnogo mnogo daleko…
…i plače.
Doktorica joj s vremena na vreme briše oči. I uzdrhatle usne.
Sledeći minut sam se pitala, zašto plače.
Ostale minute, sam poželela da je zagrlim.

Kako lepa i tužna žena.