ArtMistakes

Dragi moji skiveni i pritajeni,

Meni je uvek drago kad svraćate, ali mi je specijalno drago kad neko eto padne s neba na blog, pa ga prečešlja uzduž i popreko, u potrazi za muzikom. I to search za nekim sjajnim izvođačima. Od Koop-a preko Monk Higinsa, do Eddie Hendersona. Blog je polaskan ovakvom pretragom.

Druga grupa pritajenih i skrivenih mi pa malo i smešna te im poručujem sledeće:

Drage kolege, poznanici, slučajni prolaznici,
koji ste se zagledali u moje oči bar jednom iz ko zna kojih razloga,
ako vas drnda baš takva takva znatiželja, s kim sam, zašto sam, da li sam,
ne bilo vam teško da me pitate.
Nemam problem sa davanjem odgovora na tu vrstu turanja nosa u život.
Ta pitanja postavljena mi lično, smatram vrlo normalnim.
A po traženim rečima, vidim da imamo taj eye to eye kontakt.

No, sinoć bilo zabavno to videti.

Eto, svako ima svoje skrivene tajne.
P.S.
Zbog prvog tragaoca za muzikom, poklon spot.

“Napiši mi poruku od ljubavi!”

To ti je kao kad skupiš usta u ono malo krzavo O, jer pomisliš na limun.
I tako krzavo O pretvoriš u Oblačno je danas.

Ili kao kad ostaviš namerno kišobran iza jednog šanka.
Pa ga danima namerno kupiš i nanovo slučajno zaboravljaš.

To ti je kao kad se propinješ na prste da promeniš sijalicu,
jer znaš da se prsti na nogama i ruke iz ramena mogu razvući do oblaka.
Čak!
Plafon je tek deo početka.
I bi svetlo.
Od sto vati.

Ili kad zamišljaš žirafu kako ne ume da pliva.

To ti je kad preskačeš stepenike i brojiš.
Dva, četri, šes, osam…
I sve tako parno.
Doskok na obe noge.
Ta dam!
Jer bez dva, nema ni parnih lokomotiva.
Ili kad jedeš kolač po ivici tepsije.
Sredinu ostavljaš za posebno.

To ti je kao kad navijaš sat a ustaneš pre.
Na sopstveni zvuk.
I zabodeš četkicu nazad u zelenu šolju kojoj fali drška.

Ili kao album Dhafera Youssefa i Arve Henriksena.
Koncert u Londonu 2004. godine.
Pesma Aya 1984.
Peskovito na nepcu.
Bordo u ušima.
Vetrovito u prstima.
E tako zvuči.

“Napiši mi poruku od ljubavi!”

O

oblačno je danas

namerno

slučajno

propinješ

do

početka

svetlo 

da

ti 

parno

kolač 

posebno

zvuk 

i

e tako 

Izvinjavam se svim muškim čitaocima ovog bloga, koji su u dobrim odnosima sami sa sobom, a još bolji sa ostatkom dragog im sveta, ali danas pričam o džukcima. Pa ko se nađe u košu našao se.

Svašta žene nauče.
Onako slučajno.
Ko Incidentno.

Danas sam gledajući tuđ pad (kršenje pri istom) ponovila gradivo.
Magareća je klupa, verujte. I to dopunska nastava.

Naučih da bi žene, u slučaju džukačkih poteza muškaraca, malo sutra slegle ramenima i tiho se okrenule i otišle, kad bi SAMO bile više za glavu i teže jedno deset kila od istih. Cenim da bih ih bar polovina bila srdačno i lepo razmazana po parketu. I ćoškovima.

Naučih da popušta glup a ne pametan. I tu nema dalje rasprave.

Naučih da se džukac ispišava na šta hoćeš. Podjednako mu je svejedno da li zapišava sopstvenu stolicu ili nečiji život. Jer centar sveta je Džukčeva piša. I to parče zapišane teritorije. A to pirkanje u guzicu koje očas posla digne sujetu do neslućenih razmera i naramak samopouzdanja se plati na ćupriji. Ali sad smo na mostu.

Utvrdih da sa takvima nema dijaloga.
Diplomatija ipak zahteva poštovanje sagovornika.

Naučih da oni koji rešavaju problem tako što pođu od sebe pa onda pitaju da li je možda svet i neko drugi u njemu kriv, pre ili kasnije dobro najebu. Ali i dobro nauče. Bez daljnjih ponavaljanja razreda. Forever.

I što reče Trešnjava malopre, pitanjem:
I Džukci umiru zar ne?