ArtMistakes

Da li će biti slika i izveštaja kako mi je bilo na odmoru u Moskvi?
Hoće!
Kad?
Ne znam.
Mrzi me da sređujem slike.

Najbolje bi bilo da prikačim neki kabal na lobanju i dam direkt prenos + lični doživljaj, jer sve ostalo je uvek bleda senka onih vrtloga slika, emocija, mirisa, koraka, zagrljaja, smeha, zvuka, ukusa, dodira, sna…
Ne mere. Da sam Tolstoj, možda bih to nekako i okitila…ali nisam…
…ni astronaut.

***
Oblaci kroz avionski prozor uvek udaraju direkt u pleksus, čak i da si se nameračio na neki neznamtijakakavsmorni poslovni put! Izbijanje vazduha, priprema za nov udah i vraćanje u prenatalno stanje. To plutanje i te beline bi trebalo islikati na plafonu, i redovno ih puštati umesto brojanja ovaca. Mada kad se povuče paralela, belo runo (ili zlatno ko voli), kovržice, jedno veliko meeeeee…slično je tim amorfnim masama, a i stanju doživljaja istih. Ispustiti po potrebi i zvuk blejanja nije na odmet. Oslobađa ko ono ooooouuuuum.

***
Svaki grad ima svoje mirise. I to je divno.

***
Prijateljstva se ne troše na daljinu. Ko ni ljubavi. Ko izjavi suprotno, prst na čelo.

***
I oči imaju svoje limite. Jednu tačno određenu granicu do koje mogu da “vide” i gledaju gledaju (mana udvojenog govora mesto podvlačenja). Preko tog limita, poželjno gledati u suprotnom pravcu. Inside please.

***
Lavirinti iz aviona u planovima gradova, njivama, rekama, su nešto što meni pomućuje um. Tera u niski start s četkama.

Ako se trebalo dići u vazduh makar zbog “tog vetra u leđa”,
onda sve što mogu da uradim, je da se fino nebesima zahvalim.