Archive for June, 2008

Stvari su komplikovane

I nemoj da mi neko došo s izmišljanjem tople vode i jednostavnosti!

Ramovi za slikanje mi kasne cirka deset dana! Nije bilo dobrog lanenog platna na tržištu?!?!? Bar kod mog majstora! Testirati ga neću da ne bih još više zakomplikovala. Sad bi neki jednosavan mislilac garant rekao, ah pa to je samo kašnjenje…nemoj da očekuješ… i tako te bisere….Jbg. Nekom kašnjenje meni komplikacije! U stvari, uvek je kašnjenje komplikacija, da se ne lažemo.
Nedostatak vremena je takođe komplikacija. Za mudre samo nedostatak vremena, za mene glupu, čista komplikacija. Da izvedem sve TO (u daljem tekstu SAMO život) u jednom letu na plus četres svaki dan…a bez posledica na vitalne organe. Nemoguće!
Opet ono, manje iskaj…jel. Manje iskaš, manje dobiješ. Taka vremena.
Još ako čujem negde usput: Opusti se i uživaj u malim stvarima! Pa to je podcenjivanje. Ko još ne uživa u malim stvarima? I tu nema laganja. Uostalom, šta je za nekoga mala a šta velika stvar a?
!
Saobraćaj je komplikovan.
Semafori su komplikovani.
Recepti za kuvanje su komplikovani.
Pranje zuba je komplikovano.
Peglanje je komplikovano.
O međuljudstvu da ne govorimo.

Kivords rezime

noć, kiša, zelena suknja, rediteljska stolica, plavi kišobran, dunjevača, crne sandale, pesak, kisela voda, punto, šuma, stari put, inđija, sajam, banovo, pivo, miris, zora, kafa, taš, meskička salata, sunčane cvike, aloma sladoled, braon japanke, trenerica, šetnja, 27 marta, pijanac na klupi, vožnja, klima, sladoled, dijalog, grljenje, dijalog, šetnja, poseta, gajba, pas, tv, muzika, vetar, šetnja, dušek, film, spavanje, voda, tost, bela košulja, tuš, šetnja, autobus, noć, knjiga, iron and wine, taksi, žuti frotir, san, dinja, kafa, dove, crvene japanke, tikvice, limunada, pinceta, dunav

Voli ne voli voli ne voli

Ručala sam eurokrem i hladno mleko!
I skapirala da sentimentalnost na usta ulazi.

jm.jpg

Kao mala sam volela:
– Teksas suknju na tregere.
– Komšinicu Micu, koja je celoj ulici pravila sendviče sa pravim domaćim puterom.
– Crveni lakovani kaiš, koji sam na jedvite jade iskamčila u Tučepima od verujem zgrožena-uskusom-svoje-kćeri mame (a kupi mi mama kupi mi mamice a molim te majčice kupi mi, maaaaaaaaamaaaaaa)
– Da gledam u bunar.
– Miris buđi i vlage u starim kućama.
– Klompe. Svih oblika i svih boja.
– Zvuk cipela na šljunku.
– Miris pržene kafe.
– Da igram lastiš do iznemoglosti.
– Da gledam đeda Dragu kako se brije ispred one svoje polomljene špigle. Bila sam u stanju da minutima (tada dugi kao sati) čekam da zamaže penom usta, i da odmah krenem sa ispitivanjem, histerično cičeći jer znam da ne može da priča!
– Da čupkam sa dva prsta najlon čarape svim ženama do čijih nogu sam mogla da doprem, hrabro izgovarajući svoj termin za tu akciju: Popi!
– Da crtam gde stignem (ali to valjda poznato)
– Da jedem pastu za zube od banane.
– Da gledam ono što ne sme da se gleda: Čike kako vare!
– Naranžaste babine štikle, koje su savršeno odzvanjale po starom brodskom podu
– Da vozim plavi bicikl u sumrak. Potpuno besciljno.
– Paprat u šumi. Ni dan danas mi nije jasna fascinacija s tim.
– Da stavim malom teletu prst u usta i vrištim što mi sisa prst a mleka nema!
– Roza kapu sa rupom na vrh glave. Moj zaštitni znak čak.
– Jastučić sa žutim patkicama koji smo nosili samo kad putujemo daleko kolima.
– Deda Mraza.
– Svoju lutku Tandru. (tada je bilo teško izgovoriti Sandra)
– Svoje sanke. Doneo ih Deda Mraz naravno.
– Da u toku godine sjebem sve novogodišnje ukrase, jer su mi trebali da napravim nešto!!!
– Krađu dženerika.
– Miris acetona.
– Da gledam deda Vaju kako mota duvan, vadeći sav potrebni pribor sa takvom ljubavlju iz one svoje duvankese, da sam bivala oduzeta (takođe minuti kao sati)
– Da okrećem ključ od stare kuće na prstu toliko brzo da sam mogla da poletim. I rascopam si glavu. Više puta. Uz herojske povike: Jokeeeeeeeećeeeeeeeee!
– Karamele. Voćne.
– Da satima skupljam gomile lišća da bih se onda hrabro zaletela na njih i sve ih razbucala!
– Svoju prababu Dragicu.
– Sneg do iznad glave. U svim oblicima. I svim stanjima. Samo da ga ima. Specijalno kad poledi po vrhu, pa si moćno mogao da hodaš po površini čak i da se sankaš, a da ne propadaš u njega. Mislim, ako propadneš u po metra ili metar (koliko si i sam visok), najebo si.
– Sok od borovnice koji ti donose samo kad si bolestan. Onaj u staklenim flašama.
– Suve grožđice.
– Debelu teta Milku koja mi davala injekcije. Jer je pored injekcija uvek davala tone bočica, špriceva, što je moje istraživačke pohode činilo specijalno bogatim.
– Da pravim penu u lavoru od starih komadića sapuna.
– Da lovim žabe.
– Da nosam rolku na glavi, zamišljajući kako imam dugu kosu!
– Grmljavinu i sevanje.
– Gledam skokove u vis.
– Miris ugašene sveće i šibice.
– Da igram s đedom Čoveče ne ljuti se.
– Da ispod lipe potapam pčele u korito, a potom ih spašavam od te silne nesreće u kojoj se zadesiše, izigravajući spasilački brod sa ogromnim listom lipe.
– Sok od zove.
– Da se kupam s jednim kamenom. Tj. Tada sapunom. Svaki put sam bila odrana, ali je majka stoički podnosila detetov mazohizam.
– Žutu šuškavu jaknu.
– Krem haljinu. Jer je u nju moglo stati tone ukradenih breskvi iz dečijeg odmarališa u Igalu.
– Da se valjam u blatu.
– Da pijem vodu iz lončeta.
– Da jedem prstima.
– Frotirne bermude na tregere. Plave.
– Pravim most i stoj na glavi.
– Lepu Brenu.
– Jedenje po tuđim kućama.
– Čitanje Branka Ćopića.
– Seriju Jelenko.
– Krevete na sprat.
– Eurokrem i hladno mleko.

Kao mala nisam volela:
– Da me babe i tetke štipaju za obraz.
– Karirane prekrivače.
– Kad plaču druga deca.
– Komšiju Simu.
– Guske kad sikću.
– Povrće u supi.
– Pohovan patlidžan.
– Sušenje kose fenom.
– Kad umiru konji na filmovima.
– Muškatle. Miris njihov na stepeništu.
– Pape koje ne mogu da se kližu po itisonu. Tragično.
– Da se kupam. Tj da mi trljaju trljaju trljaju i trljaju kosu.
– Da spavam.
– Da ćutim.
– Da moram da uđem u kuću.
– Braon džemper sa kožnim zakrpama za laktove.
– I neku braon jaknu.
– Rolke na priredbama. Davile su me.
– Da doručkujem.
– Da se ljubim i da me ljube
– Da pojedem sve iz tanjira
– Da nosim babi Vasiliji mleko.
– Da ostavim cipele gde im je mesto. (a gde im je mesto?)
– Ribu.
– Kad počne da se topi sneg.
– Boraniju.
– Da mi seku nokte.
– Svoj razmak među prednjim zubima. Uvek sam naturivala neku žvaku između zamišljajući kako će to jednom da nestane samo od sebe. Puf!
– Zvuk usisivača.
– Vaspitačicu Zlatu.
– Eurokrem i vruće mleko.

Nije se mnogo šta promenilo.

Next Page »