Oblaci.
Obećanje.
Oduvek.
Odmah.
Odo.

Sutra dupetom Tamo.
Malo put pod noge i u glavu vetar.
Pa zagrljaj dva.
I mudra zborba.
Pa vino.
Il rakija.
Pa red šetnje šetnje.
Pa red susreta.
Obećanih.
Pa onda malo Ovo Ono.

I Odmor.
Doduše kratkotrajni vikend presek.
Al nema veze.
Ne treba čovek mnogo da mrdne da bi pravio promene.
Dovoljno je bar da neko drugi kuva kafu ujutro i stvar je rešena.

Ostoja.

Vako kad prihladni, smotati se na fotelju i koristiti lap top za grejanje nogu je više nego ugodno, moram priznati. Doduše ko priznaje pola mu se prašta pa evo još jednog priznanja. Ja ne volim leto! Ali pošto sam vrlo okej sa ladnim pivom i lubenicama, uspevam tu atmosfersku ne-ljubav nekako da iznivelišem.

Leti se boje teško suše, emulzije brzo oksidiraju, jazz zvuči ko da otvaraš veliku kantu maslinovog ulja noktima, spoljni glasovi toliko nadjačaju unutrašnje da je borba osuđena na propast i veliku količinu prolivenog znoja uzalud. Ponekad pomislim da nikad ne bih mogla da budem onaj impresionistički pejzažista. Sa tronošcem se zaputiš u neku livadu, podrhtavaš pod promenama svetla i krećeš u ludilo. No no. Not me. Iako to u svim romansiranim melodramama zvuči idealno. Velika aljina, šešir od po metra, neko pleteno koferče za kistove i boje, i jedan ceger za sveže jabuke. Ludilo bih sigurno umela, ali drama na livadi, na četres stepeni. Jok.

Meni za stvaranje fale zidovi. Silent mod. Korisnik trenutno nije dostupan.

Na suncu mi se toliko utanje živci, valjda taman toliko koliko je potrebno krvnim sudovima da se prošire. Ravnomerna raspodela prostora, jebi ga. Nije ni telo glupavo. Jeste da sam u tim danima odlično socijalizovana, taman toliko da potvrdim sve svoje karakterne osobine. Ali grlo se suši od viška priče a u višku sam dobra.

I glava glupi.
I nekom noge smrde.

Zato se ovim zatvorenim vratima, Bobo Stenson Triu i čarapama beskrajno radujem.