ArtMistakes

Ne ide to uvek iz istog izvorišta odakle smo zamislili da ide.
***
Ne ide ni samo.
Mora pod čekić.
Malj.
Ključ.
Isključ.
Prijem završen.
***
Daj da se da.
***
Nije uvek klupko samoodmotljivo.
Kriva drina samoispravljiva.
Glup pametan.
***
I grom ako se ne usmeri ništa ne spali.
***
Kad hodaš sa nagomilanim naramkom energije nezgodno se krećeš.
Ne možeš da vežeš pertle, da okreneš stranicu knjige.
Moraš svaki put tu gomilu da spustiš, raširiš veš i onda da je ponovo zgrabiš i nosaš.
Umor i naramak.
***
Ceo dan u glavi slike.
U rukama platna. I kesa.
I dve nove hoklice za ispred platna.
***
Gde stadoh tu i produžih.
***
Nema dalje.
***
Kad iznad uzglavlja imaš slike a ne samo bele plafone bolje sanjaš.

***
Volim perače ulica.
***

Sve ličilo na idelano popodne.
U stvari idealno veče, da budemo iskreni, ali odavno ih ubrajam u poslepodneva, jer ista provodim u officu.
Sjebana vremena, šta ćeš.

I tako to klaj klaj, bose noge, plavo beli čaršaf, žut frotir, piksla na stomaku, jastuk smotan pod glavu…film na kompu, duva s Dunava, i pokoji kamion…čist veš miriše…ma sve idealno…kao…

DAM DAM DAM DAM DAM DAM!!!!
Jbt, šta je ovo?!?!?!
Da mi nije mašina opet podivljala i odlučila da se baci s terase, ili ne daj bože odapne onako!

DAM DAM DAM!!!
Spejs.
Ustaj.
Stajem na sred gajbe ko kreten, i zaključujem da nije do mojih uređaja ali da je do nečeg.
Pucnjava nije ali ko da jeste.

DAM DAM DAM!!!
- Majku ti jebem otvaraj!!!!!!! Jesi me čuo, stoko nevaspitana! Otvaraaaaaaaaaaaaaaaaaj!!!!

DAM DAM DAM DAM!!!
Lupanje šakama o vrata. Nogama. Flašama.
Žena na ivici histerije.
Komšinica.
Muž neće da je pusti u gajbu!
Razloge ne znam.
Ali znam da je gadno.
U glavi samo vrtim, samo vrtim…da li da zovem muriju…ako je pipne, rascopala bih mu nešto o glavu…jel ima pištolj…samo da je ne udari…stoka, što je ne pusti…da li treba da je pusti…samo da je ne udari…samo da ga ne udari…samo da bude okej…da se smire…jbt šta im je…što…kako…reči ne mogu da budu dovoljne…zašto…i tako glava…i tako tajac…i niz stepenište noge koje odlaze…uz gadne kletve…

I tako. Sve je u redu.
Kao.

Zamišljam da imam jednu ogromnu policu u jednog ogromnoj sobi.
Preko celog zida.
Od poda do plafona.
Jedno beskrajno levo i desno.
Jedno beskrajno gore i dole.
Vrata od te sobe bi bila bela.
Kao i soba.

Na polici bi bile tegle.
I svaka bi imala svoju etiketu.
U svakoj tegli bih konzervirala suštinu dana.
Miris.
Par slika.
Dva tri kamena.
Ili neki suvi list.
Ton.
Čarapu.

Na svakoj etiketi bi stajalo uputstvo za upotrebu.
Jer ne mogu sva sećanja isto da se sećaju.
Nešto možeš na prazan stomak i svaki dan.
Nešto samo da promućkaš mozak.
Nešto ne smeš ni da otvoriš jer će da se pokvari!
Ispari.
Oksidira.

Neke pak tegle otvaraš u specijalnim prilikama.
Samo malo.
Da te želja mine.

Iz nekih jedeš jagodicama.
Iz nekih se truješ.

Duž police bih uvela i neki sistem označavanja.
Ko u nekim istorijskim arhivama.
Pretpostavljam da bi par simbola bilo dovoljno.
Ovaj donji red trougao.
Oštra sećanja.
Ovaj red sa kružićima.
Zaokružena i obla sećanja.
Tačka.
Ovi kockasti.
Oh to su ti dosadni dani…
I tako.

I onda bih svakoj tegli dala neko ime.
I neku boju.
Ili nešto.
Mimo sadržaja.

Mada.

Neke tegle bi bile prazne.
Ko ova danas.
Imala bi malo sna.
I nimalo misli.
Imala bi ništa vremena.
Prava vakumirana ništa u tegli tegla.
I etiketa bi joj bila providna.
Samo tragovi lepka.

Čuvati na tamnom i hladnom mestu.
Daleko od domašaja dece.
U slučaju da sadržina dospe u oči, plakati.