Mesec unazad uporno kupujem knjige koje ću da nosim na more da čitam.
Naravno da ono “samo da vidim o čemu se radi” rezultira sa “jebi ga pričitah i ovu”.
- A one tri što si kupila?
- Pročitala!
Tako da je i današnje vađenje međunarodne dozvole za vožnju rezultiralo u stvari opet kupovinom knjiga.
Ali ovaj put ih stvarno čuvam do puta.
Do tada ću sebi noge da pojedem!

PS. Sve naslove koje sam tražila manje više nisam našla. (Neke jesam, pukom srećom)
Da pređem na Lagunine srceparajuće ljubavne zaplete ili Siluet ljubavne romane?
Toga uvek ima.
Ili eventualno Isidoru Bjelicu, pa za promenu Mojsilovićku.
Pa te žene su gore skribomanke od mene!
Tj “bolje”, jer za glupost uzmu keš!

Da vam opišem bol u kolenima od kilometarske vožnje bajka.
Da vam ispričam kako je izgledala česma koju sam sanjala noćas.
Da vam kažem kakav je bio ukus smuđa koji pojedoh za ručak na čardi pored Dunava.
Da vam dočaram bar tri vezane rečenice koje navru u glavu dok vozeći bicikl, slušam Parov Stelara.
Da vam kukam što je sutra radni dan.

Al’ ne umem.

PS. Ko nije čitao Kadiš za nerođeno dete/Imre Kertes, neka to učini.

“Ne!”-rekao sam odmah i smesta, bez kolebanja i, takoreći nagonski, jer sve već je posve prirodno, da nam nagoni deluju pritivno našim nagonima, da na umesto nagona deluju protivnagoni, štaviše, izdvajajući se kao da su oni naši nagoni – pokušavao sam da budem duhovit, ako se to uopšte može smatrati duhovitošću, odnosno, ako se gola i bedna istina može smatrati duhovitošću…

Ili, zašto volim jazz klubove.