ArtMistakes

Mesto do prozora je uvek bingo. U bilo kom slučaju. Em zvernjaš napolje, em taj sjajni momenat isljučenosti samo zato što si okrenuo glavu u suprotnom pravcu od svetine.
Ko mala deca kad se igraju žmurke. Zatvaraju oči misleći da ih niko ne vidi.
(I dalje se vrlo jasno sećam jednog Mikijevog almanaha, kad su Šilja, Belka, Miki i ostala kompanija bila u mini uzrastu i igrali se žmurke. Šilja je i tada pokazivao genijalne sposobnosti, pa se skrivao tako što je na glavu stavljao kanticu za pesak, misleći da ga niko ne vidi jer on ne vidi nikog. I nek neko kaže da strip nije umetnost!)

E tako to štima i u gradskim prevozima.
Dva reda ljudi.
Oni do prozora, isljučeni.
I oni do prolaza, uključeni.
Ovi prozorski pravi asocijalni primerci. Uglavnom retko menjaju izraz lica, tu i tamo čitaju, voze se na dužim relacijama, slušaju muziku, i poprilično maše stanice.
Ovi prolazni, hteli ne, moraju da se druže, pipaju, ustaju, naslanjaju, gledaju jedni drugima u dupeta, noge, cipele, knjige…ili ponekad i jedni u druge. Naravno, kad posmatrani ne uzvraća direkti istraživački pogled posmatrača.

Sramota je gledati!?

Zato, posmatrači vole do prozora. Ne bivaju otkriveni a njihovo blejanje po automobilima zaustavljenim na semaforima, kao i svim ljudima koji ko ukopani čekaju zeleno, se smatra uljudnim, jer šta ima čudno kad neko gleda kroz prozor! To se ne računa jer je „prirodno“. Ali gledati direktno, to je već uvreda!

Šta buljiš?
Šta me koji kurac gledaš!
Jel imam nešto napisano na čelu možda a?

Ne znam odakle toliki strah od posmatranja. Tj. selektivni strah. Jer nije da baš ne vole da budu gledani at all. Inače sve one krpice, šminke, čiste majice, teretane, botoksi i ostalo, ne bi imalo smisla. Nego, super je da neko gleda (s kim se može napraviti neka interesna relacija, bilo kog tipa), ali samo gledanje gledanje se tretira ko neukusno! Pa nije prišao čovek da čačka nos drugom čoveku bez pitanja, uvalivši mu kažiprst do sinusa, nego je radio ono što inače radi danju. Drži kapke otvorene.

Uostalom, kad primetiš da te neko gleda?
Kad počinješ da gledaš?

Šta je okidač, da se besmisleni pogled koji je inače bio usmeren u nekom besmislenom pravcu odjednom preobrazi u gledanje. Da više ne blejiš nego vidiš? Posmatraš, konstruišeš, izmišljaš priču, zamišljaš sve te ljude oko sebe u raznim situacijama…kakvi su nekad bili, kakvi su sad, da li su sad, gde su…kako žive…ima li to njima sve smisla…

* * *

Ušla je s malim detetom. Seli su ispred. Širina njenih pleća i sala na rukama je bila dovoljna da zauzme tri četvrtine od dva sedišta, a prepuna torba i dve kese su taman dopunile tu preostalu četvrtinicu. Dečak je bio miran i tih. Gledao je u svoje sandale. Oznojane kovrdžice su mu se lepile za vrat i pevušio je nešto u sebi. Ona ga je smestila u sedište, pored onih kesa, ko vreću kupusa, uhvativši ga za ruke, što je on ćutke, i kao da mu se to dešava milion puta, podneo.
Odakle su?
Da li je nekada bila lepa i zgodna?
Možda se zove Mirjana.
Da. Liči mi na Mirjanu.
Verovato je odavno zovu Mira, a to mrzi.
I dete joj smeta.
Eto danas, baš danas joj jako smeta.
Jer ona ne gleda. Ne vidi.
Polomljena je.
Je li joj to jedino dete?
Ne nije. Na njemu je jedna velika i pohabana majica starijeg dečaka.
Ali to mu ne smeta.
On je podigao pogled sa svojih krem sandalica ka prozoru.
Gleda. I pevuši.

PS. Ima i onih koji su posmatrači, ali gledaju unutra. Njih zovem hrabri.