Konzervirana ljubav
Pročitah juče simpatičan tekst Mome Kapora u Ninu. Iako nisam neki strasni ljubitelj ni Mome ni Nina, članak mi se dojmio vrlo zanimljivim. A specijalno ovaj citat koji potera spregu misli:
“Nikada nisam razumeo zbog čega se intelektualci u najvećem broju slučajeva slikaju u intervjuima ispred polica sa enciklopedijama i drugim debelim knjižurinama, a ne u špajzu ispred tegli sa zimnicom, u kojoj uživaju mnogo češće nego u knjigama.”
Naravno, sva ta moja misaona zavrzlama se pokrenula na WC šolji gde sam i čitala članak.
Jer gde drugde čovek da ima fokus ovih dana!
Pomišljam da ćemo kroz neko vreme stvarno postati ko Japanci i početi da gajimo ogroman kult WC-a. Pošto su oni u deficitu sa prostorom za življenje, WC im je postao jedino mesto u kom mogu da ostanu lepo sami sa sobom, siti se ispričaju, isplaču, regenerišu, prolepšaju…
Ili, počnu da misle.
Ta veza dupeta i glave je već svima odavno poznata.
Kome nije mogu da citiram Spidlorisa: Nemojte da serete!
Tema članka je bila zimnica što za mene ima specijalnu sentimentalnu težinu.
Jer ako postoji simbol zime, porodice, toplog, kiselog, slatkog, zajedničkog, onda je to baš ta konzervirana ljubav.
I mislim se u sebi, od kada su uveli radijatore, od te ljubavi ništa.
Dok si imao lepo jednu vurunu na sred kuće, bivao si u toplom zajedništvu, a ne u WC-u čitajući Nin i misleći o besmislu!?
Lepo si se grejao, smejao, svađao, gledao, mirisao…
Bio na izvoru.
Toplote.
Ova rebrasta ljubav samo dobra za sušenje čarapa!
Ništa od mirisa drenjina. I pekmeza od šipka.
Ništa od kiselih paprika koje su najlepše kad ih probaš vruće.
Ništa od slatkog od dunja. Il kupina.
Ništa od šarene salate.
Ostade samo kiseo život sa rokom trajanja.
I radijatori.
Ih, Smederevac (da, da, veliko slovo) pa jos kad se pljusne koja tiganjica ili kravajce preko. Kad zamirise ona kokoska s krompiricima i belim lukom, jaooooo. De me seti…
A zimnica, sad sve mozes kupiti :(
Uze mi Spartak rech iz usta za kravajche! Pravo na plotnu! :))
A ubih se poslednjih dana trazeci dzem od drenjina po prodavnicama…
Oh da! Lepo si to rekla. Sad samo mogu da se prepustim nostalgiji… A pekmez od belih sljiva?! :)
ma idi, sad sa gladna
i zeljna topline
a ovih dana ni radijatori ne greju, te koristim klimu
pih!
Cek, cek, pitanje za Milenu, koje su to bele sljive? One male, ZUTE, tzv dzanarike (tako ih bar zovemo na jugu), divlje, koje obicno rastu uz put sto se kaze?
bele sljive…
Spartace, bacas me u rebus. Zar nije dzanarika crvena?!
Bele sljive rastu u Vojvodini i mislim da mi baka rece da ih ima u Smederevskom kraju. Tu se otprilike zavrsava moje znanje o njima :). A pekmez je sjajan. Secam ga se tako dobro, kao da sam ga juce jela.