Verujem da su svi odgledali sve serije.
I sve filmove.
I iščitali zilion knjiga.
I preslušali sve nove albume.
Bla bla i svi u toku.

E pa, u tom svetu sveznamosvemuisvepratim i svetu imanja slobodnog vremena, ja uvek kasnim.
I to je tako pa tako.
Što u stvari, uopšte nije loše!

Elem.

Stigla nova serija na dividijevima do mene.
Tj. ni malo nova, ali for me, quite fresh!
Čak pretpostavljam da su se oni navučeni odavno i skinuli.
Ali kod mene je tek počeolo.

LOST-iram se.
GUBIM sebe/se.
U pravom smislu reči.
Fiknem se u monitor i nema me.U prethodo odgledanih sedam epizoda, ko da me nikad na planeti bilo nije!

Prednost kašnjenja je divna.
Lepo sačekaš da se snimi ne znam koliko serijala, pa da ti donesu četri po 22 epizode (pojma nemam koliko ih stvarno ima), što je mojim rečnikom rečeno divna i duga topla zima. A ne ono evo ti pet komada (kašičica), pa onda sledećih pet komada loviš ko manijak (ovisničke mrvice). Te jel ko skinuo, jel ko gledao i slično. Pošto TV ne pratim, sem da pogledam ko sinoć na exploreru najveću pljačku bostonske galerije ever, moram se zadovoljiti ovim načinima navlačenja. U komadu od 88 osam epizoda. Komadini, izvinjavam se.

I odličo je. (to već znate)
Tj. optimistično. (to ne znate)
Jer imam da odgledam još 81 epizodu!!!

Da da, to je vizija i imati budućnost.

Mazohista ja:
Bi ako može da još iskopa rupu koja zjapi, i da osim sebe povuče u nju sve knjige, svu muziku i svo stvaralaštvo ovog sveta koje će služiti crnilu, i da se tamo meškolji, lepi za crno, koči noge i izjeda misao. Onda bi taj isti mazohista tome dodao još kopanja noktima, rukama i zubima, i tražio još besmisla u sitnim česticama memle. Čisto da se temeljno ispita svaki deo. To bi mu bilo opravdanje.

Eskapista ja:
Bi pojačao muziku do kraja, zaronio duboko u knjigu, pokrio se jorganom preko glave i spavao i spavao i spavao. A onda bi, na tren se probudivši, otišao u pravcu o kom ne zna ništa, jer bi se saznanje o posledicama u tom kretanju izbeglo. Što nepoznatije, to osećanje slobode i bežanja veće.
Prostranije mu ga nekako dođe.
Ko kad spavaš.

Pragmatičar ja:
Bi odalamio sebi dva roditeljska šamara. Za početak. Onda bi spremio krevet, obrisao parket, skuvao ručak, oribao kupatilo, i to sve sa punom koncetracijom na delovanje. Onda bi postavio cilj, čak i napismeno, i sve podredio tome. Manje više. Usmeravanje metodom stavljanja u ajam uvek vodi kretanju. Jednosmernom al kretanju.
Điha!

Nostalgičar ja:
Bi obišao sve doživljene slike još jednom pa opet, uz red vina i red jazz-a. Pa bi onda to dodatno obojio. Pa bi te slike smotao ko kengur u džep duksa i hranio se njima sve dok iz njih stvarno ne bi počela da izbija realna toplina. A onda bi ih iskrivio toliko da se stvarnost više u njima prepoznala ne bi.
I pevao bi nostalgičar. Tiho. Damski.

Veseljak ja:
Bi rekao “Ma biće sve dobro jer ne možeš nosati više nego što možeš poneti. Opusti kočnice i širi se. Slično sličnom ide. Rupe se pune. I nove se kopaju. Lepota talasanja”.
Ispričao glupi vic, koji bi na pola priče zaboravio kako i glasi, i tome bi se više smejao no ostali. Igrao bi jako uz fanky, kao da je poslednji dan na zemlji.
Ubedio cvet da procveta. Sigurno.

Diplomata ja:
Bi postavio sva moguća prava pitanja i izbegao sve moguće pogrešne odgovore.

Kakav dan!!!