Vrati mi moje olovke

Svi znamo da se u određenim slomovima, svi ljudi, sve civilizacije, sve kulture vraćaju proverenim vrednostima. U vremenima prevrata, eto klasicizma. U vremenima devedesetih eto hiper realizma, u vremenima mračnosti, eto renesanse and so on.
Tako to ide i na nekim mikroplanovima.
Svako lično utopljavanje je uvek pod ćebetom koje poznato miriše.

Moj gubitak onog čega nikad nije ni bilo (kontrole), se sinoć završio u krevetu sa osam be olovkom u rukama i prvim slobodnim papirom po kom može da se šara. (Nekad to zna biti i neki ugovor po kom ne sme, al tad shvatiš da sme.)

Ti momenti istinske kreacije, tog nijevažnaforma, ti tragovi kad govoriš bez obzira oće li ti se glas čuti, su prave hiruruške linije. Potpuno su glupe, motoričke, ali režu!
Kao kada deca u uzrastu od godinu dana šaraju po papiru opisujući čiku koji kosi travu. Radnju. Dinamiku. Proces. Ne i pojam. Jer su za njih pojmovi tada nevažni. Entiteti zbrčkani. Sve je neodvojivo. I jedno. I radi.

Gravitacija tad umre.
Te nadrealne sile crnog traga osam be i šare koje ne znače ama baš ništa, ali postoje tek toliko da zagreju zglob, su ćebe koje najbolje greje.

I miriše.

-->

3 comments:

  1. anspik, 31. October 2008, 1:12

    ovo iz prvog paragrafa mi je došlo onako temeljito do mozga baš kroz učenje umjetnosti. :)

     
  2. Laluve, 31. October 2008, 9:35

    jel osam be da bi linije bile ovako
    ovako…
    ne znam kako
    al’ su upecatljive
    ko masnom bojom po papiru

     
  3. miss blum, 31. October 2008, 10:03

    o ljubim te ja
    CRTAJ!

     

Ostavi komentar:

*