ArtMistakes

“Da ste vratili vilu, jel čujete!!!” – avaj, kakva državna pretnja! Jeste videli taj prst!?
Kad jedna zemlja sopstvene propasti počne non stop pripisivati nekom periodu koji je iza, i koji je uvek iza, i koji će zauvek biti iza, jasno je da tu zemlju najmanje zanima ono ispred. Zaboravljamo da humus i humanost vuku iste etimološke veze. Ne može se pobogu ići napred tako što se uvek seče tuđe posejano. Mora se katkad kičma saviti, leđa oznojiti i nova klica posaditi.

Prosečne cipele na američkom tržištu, na rasprodaji koštaju oko deset dolara. One sezonske, nako u trendu. Nikakve. Te iste u Srbijici, koštaju jednu prosečnu mesečnu platu. Trendovski baš na rasprodaji.
Obuća je nekada bila znak slobode, jer u Rimu su robovi išli bosi. Vremena se naopačiše, jer danas robovi idu obuveni.

Kako mrzim kad se klepim u mali prst na nozi. Kad me u pola osam ujutro odma ošine taj nenormalni poluiritantnogolicavi bol, praćen sa šhkljcgrhh, u pičku materinu i stolica, kako se tu našla!

Kako mrzim slim cigare. One tanke. Što moram da skupim usta ko da sam sad pomislila na limun.

Kako mrzim dobra pakovanja i loše sadržaje. Obrnuto se već bolje snalazim.

Kako mrzim olako date izjave. Ko da svi daju mišljenje na električnoj stolici. Pa mora odma sad ili će zauvek da ćute. A teškim rečima se onako bacakaju, ko neki recept za neko francusko jelo pa niš ne razumeš šta se tura u njega. Al izjava jebo te!

Kako mrzim hemijske olovke koje tanko pišu. S njima ne može brljavo da se crta. I da se dobrana linija povuče. Neko ko pičkica da pisala one brojeve. Telefona. I dimenzije nekih banera.

Kako mrzim sitničare za lovu. Jebali bi se za deset evra. I to baš bi se dali!!! Dođe mi da osnujem neki sitničarski fond, samo da ta stoka prestane da se kreće međ srčanim narodom.

Kako mrzim ljude koji na stanicama pokupe po deset besplatnih primeraka 24 sata. Za potpalu, šta li je?

Kako mrzim dezodoranse s puderom. Tj dezodoranse uopšte! I polivene parfeme. Pa kad ljubiš nekog ko da si u ispareli alkohol jezik ili usta turio. Tu lolakozovanost čistog. Mirisnog. Pulsirajućeg.

Kako mrzim što neću stići da odslušam neke izvođače na 24. Beogradskom jazz festu. Onako, život ti se malo preklopi ko gibanica, sprči i smota bez pravila, te i svaka organizacija, vremenska naravno, ne važi.

Kako mrzim?
Brzo i lako.

Eto Tako.

Song protiv mržnjenja

Za mene kao vinopiju
nema lepšeg posla
nego raditi etikete za ono što volim da pijem.
Vino.

Još smo u radnoj verziji, ali tu smo negde.

Jedna nova vinska kuća o kojoj će posle pretakanja
i prvog punjenja biti više reči.

Za sada ovako bi to trebalo da čučne.