ArtMistakes

Ko o čemu, ja o malosti, ništici, trunčici, koračiću, naporu da se mrdaj napravi.

*O tome kako je hladna čizma kad je obuješ prvi put u sezoni.
(Kao staromodni pripadnik ženskog odeljenja ljudske populacije, čizme ipak nosim samo jesen/zima. One proleće/leto čizme ne razumem.)
Stajala je odložena cirka osam meseci, u nekoj prljavo roza kutiji na terasi, sa petom okrenutom ka terasi komšije sa četvrtog. Poete bi rekle, ma gledala je u nebo. Nije. Jer ono gore iznad je sve ali nije nebo.

* O tome kako je poslepodnevni san, za one nenaviknute na njega, ili lek ili virus. Videćemo sutra šta sam zakačila od toga. Osim isprepletenih slika nekog bazena, nekih šuma, nekih šuškanja, nekih telesa i nekih nerešenih odnosa i sa te/druge strane.

* O tome kako su najslađe narandže ipak negde oko Nove Godine. Prvog januara čak. Poslepodne. Ovi primerci pre i posle su jezivo loša imitacija. Čak i na oko. Ali zajeb malog čoveka je i njegova alavost.

* O tome kako su nove knjige donele i nove plemenitosti. I nova ludila. I nova podvlačenja. I nova divljenja prema istim piscima. O tome, kako se kvalitet, ako je kvalitet stvarno umnožava.

* O tome da mi prija pad. Temperature. Kaput. Kape. Uvučenost u kragnu. I džep. I gledanje u noge. Neprimetno kretanje malog čoveka, bez šljaštećih signala je ono u čemu se on odlično snalazi. Ni malo buke ni oko čega. Lepota zime unutra.

* To tome da su razumevanja podcenjena. Da se suviše podrazumevaju. I da se na sličnostima ne uči tolerancija.

* O tome, da se mantranjem biće bolje biće bolje, svet neće pomeriti ni za prc. Sem što će se malo raspasti. Za isto toliko. Koliko zabušavaš.

* O tome, da mi se Čile Čini Čaroban.

Večeras na Jazz festu u NS.
Nije ni sreda tako bezveze kao što se čini.

Kako mi olako potrošimo mudrosti.
Saspemo ih ko klikere pred noge i buljimo u te staklence, pokušavajući da ih prebrojimo.
Iako se džep, dok su bili u njemu, činio povelik, sada i ne broje toliko mnogo.
Čudno.
***
Kako mi bivamo i lepi i pametni kad se kurčimo.
Dovoljno je samo, ali samo, da se temperatura naših telesa podigne za jedan i po celzijusov stepen, i da od kurčenja a i lepote ne ostane ništa.
Možda cakljenje očiju.
Krmeljivih.
Čudno.
***
Kako olako zaboravljamo da, iako je “hodanje u tuđim cipelama” svetski trend, one ipak žuljaju.
Il smrde.
Svejedno, ali ne pristaju.
Ne možemo biti ono što nismo.
A hoćemo da budemo ono što ne možemo.
Čudno.
***
Kako olako dajemo kad dobijamo.
A vamo se grčimo kad dotoka nema.
I kako to ne bi priznali ni za živu glavu.
A za koju onda?
Čudno.
***
Kako smo zaboravili da je iskren odgovor odličan rilif.
Iskreno pitanje još veći.
Direktnost nije nepristojnost.
Samo je šortkat.
Često ga nevaspitanjem zovemo.
Čudno.
***
Kako je neko danas proguglao “neopravdan optimizam” i došao do ovog bloga.
Čudno.
***
Da čudnije ne može biti.

ps. Zahvaljujem se Željku na neviđenoj inspiraciji u mojim budućim naslovima.