Mislim, šta se sad tu pa može i znati?
Praviti štitnike za laktove, noge, glavu, oko dupeta, oko srca, a ako može i po primerak oko jetre i grkljana?
Spuštati roletne na prvi zaslepljujući i neočekivani mlaz svetla?
Oh, bar ne razmišljati…
Bar ne razmišljati…

Čudno je ratovati sa sobom kad si naoružan.
Ne znaš da li sebi da zapališ šamar što si se naoružavao ikad, ili da si zvekneš još jedan čisto zbog toga što ti je stvar o ratovanju i sukobu uopšte i pala na pemet. Dobro, i još jedna šamarčina pride, nako. Od viška “glava” ne boli.

Gadan sam sebi neprijatelj.

David Sylvian & Robert Fripp – God’s Monkey

Jutros je jedan čovek pušio lulu.
Imao je prosedu bradu i težak zimski mantil.
Išao je nizbrdo.

Počinjem da kapiram, da što sam manje informisana, što manje pratim događaje/trendove/dešavanja, tu sad oko mene, sad i ovde, sve više se punim utiskom vanvremenskog pripadanja. Sve lakše mogu da se zamislim da izletim na ulicu u srebrnoj haljini na rese i muštiklom od pola metra bez da ijednom pomislim da je to odstupanje na bilo koji način u bilo čemu. Nego normalno.
To se nosilo tridesetih – reći će neko.
Ali šta marim, meni se savršeno uklapaju i u ove iljadite.
Slutim da ću pod stare dane biti jedna od onih baba koja kombinuje sve što joj se kombinovanim čini, i tako postati predmet ismejavanja komšijske dece.
Ma to je ona luda baba J. Ona što nosa šešire, puši muštiklu. I patike i pidžamu.
I priča sama sa sobom – dodala bih.