Како је врабац постао тигар
Comments(4)
Чак и док је био у јајету схватио је да није типичан врабац. Али то је дуга прича коју само он може да вам исприча. Легенда коју преносим вели само да је било тако.
Родио се у мирном гнезду из једног јајета без пуно муке, са природним нагоном који имају све птице, а то је да лети. И било би све ово једна обична прича, једног обичног врапца….да није хтео да буде неустрашив!
Знао је да га то разликује од других, али пошто је био узоран младунац, жељан прихватања и љубави ко и све мале птице, фино је јео, добро спавао, временом заборавивши на своје прве снове о неустрашивости.
И направио је свој први лет.
И сви су били поносни.
И освојио своју прву грану.
Па другу.
Видео и неба и листа.
И воде и жира.
И медведа чак кад на починак иде.
И био је срећан.
Неко време.
Негде с пролећа једне године давне, почело је нешто да га тишти испод перцета плавог. И пробада испод крила.
Убеђивали су га и лисица и сова да га је промаја ошинула у последњем лету, а слон му рече да је то стандардни ишијас. Јеж је тврдио да је то зато што се смрзао на оној грани. И свако је своју бољку причао…
Ал крила нису престајала да жуљају.
И како то увек бива када бол наиђе, и врабац је кренуо да се повлачи у себе. Све мање је летео и слабо јео. Осећање да не припада својој грани је неумитно расло, све до једне зоре, када је одлучио да оде. И од тада му се губи сваки траг.
Као у свим причама, прошло је много година. Сви су били и заборавили на врапчеву грану. И на лист са ког је воду пио. А и на врапца самог.
Све до једне зоре, док је шума још спавала…
- Мама, мамице – драо се мали миш, неки велики тигар спава на врапчевој грани!
- Сине, опет си сањао лоше снове. Не може тигар да спава на грани.
- Али мама, стварно. Ено га лежи са дугачким репом који виси, са брковима ко у тетке Верице, и хрче чак!
Мајка одлучи да пробуди тату Мишу, који онако бунован и псујући излети из рупе, псујући и сина и његове маштарије…погледа горе.
Тигар на грани!
Одлучи да без панике брзо обавести све становнике шуме, да је дивљак међу њима. И то баш тамо, на оној грани, где је врабац некад био. Шума се окупила брзо у мединој јазбини са темом шта им је чинити. Знали су да са тигром није шала. А ни мала. И већали су ноћима и данима. Док је тигар на грани и даље мирно снио.
Одлука је донешена.
Чекаће да се пробуди и да чују ко је.
Јер уљези у шуми себе се највише боје.
И пробуди се тигар једног рујног јутра.
И запита. Дал’ је јуче? Данас? Или сутра?
Одважи се лија стара, да упита што је мори.
Драги тигре, ко си, шта си, сад ти нама одговори.
Врабац ја сам онај стари, али тигром јесам сада.
Знам да вам то чудно звучи, бити нешто.
Што по вама не може бити никада.
Али врапче, овај тигре како се то теби деси?
Тигар тихо одговори.
МОРАШ БИТИ ТО ШТО ЈЕСИ.
