ArtMistakes

Završila sam.
Nezavršivo.
Da mi je kojim slučajem bila data neka druga vremenska mogućnost, npr. da sama sebi lupam ritam za ovaj nema-šanse-da-stignem-posao, nikad on mučenik ne bi bio završen. Nego bi i dalje ostao nemoguć.

Vremenski pritisci su čudni.
Nekad te polome, a nekad izvuku najbolje.
U većini slučajeva radi ovaj drugi “kampanjski” mod.
Izvlačenje najboljeg.
Valjda je tada svako vrdanje osakaćeno.
Nema probavanja.
Instikti naoštreni do maksimuma, svo prethodno znanje upregnuto u totalu, a dilema kao mentalni proces uklonjena. Na izvorištu si.
Ne razmišljaš jel ova crna površina sad može malo levo, ili da je malo smanjiš. Aha, a da probaš jedno trinaest font familija. Ili možda sivo. A sa ramovima…
Jok. Nema toga.
Pucaš iz prve.
Glava, oko, ruka, tabla, Indesign skopčani šortkatom.
Razdaljina od svega nekoliko milimentara čak. Sa nula gubitaka i vrlo malo šuma.
U normalnim okolnostima obično se dosta tih slika pogubi tu oko ramena, u laktu, a kad dođe do zgloba i ruke tek onda krene stranputičarenje. Još ako su mogućnosti programa za dizajn velike (a jesu), završetku nikad kraja.

Zato me nenormalne okolnosti čine jezivo nenaspavanom. Teorijski.
U praksi to izgleda ko da sam se upravo probudila.
I sija sunce.