ArtMistakes

Nešto završiš.
Nešto započneš.

Odma pošto završiš!

Veliki format je ipak nešto u šta sam zaljubljena.
Strasno.

Završila sam.
Nezavršivo.
Da mi je kojim slučajem bila data neka druga vremenska mogućnost, npr. da sama sebi lupam ritam za ovaj nema-šanse-da-stignem-posao, nikad on mučenik ne bi bio završen. Nego bi i dalje ostao nemoguć.

Vremenski pritisci su čudni.
Nekad te polome, a nekad izvuku najbolje.
U većini slučajeva radi ovaj drugi “kampanjski” mod.
Izvlačenje najboljeg.
Valjda je tada svako vrdanje osakaćeno.
Nema probavanja.
Instikti naoštreni do maksimuma, svo prethodno znanje upregnuto u totalu, a dilema kao mentalni proces uklonjena. Na izvorištu si.
Ne razmišljaš jel ova crna površina sad može malo levo, ili da je malo smanjiš. Aha, a da probaš jedno trinaest font familija. Ili možda sivo. A sa ramovima…
Jok. Nema toga.
Pucaš iz prve.
Glava, oko, ruka, tabla, Indesign skopčani šortkatom.
Razdaljina od svega nekoliko milimentara čak. Sa nula gubitaka i vrlo malo šuma.
U normalnim okolnostima obično se dosta tih slika pogubi tu oko ramena, u laktu, a kad dođe do zgloba i ruke tek onda krene stranputičarenje. Još ako su mogućnosti programa za dizajn velike (a jesu), završetku nikad kraja.

Zato me nenormalne okolnosti čine jezivo nenaspavanom. Teorijski.
U praksi to izgleda ko da sam se upravo probudila.
I sija sunce.

U rudniku je rudnički.
Blago osvetljenje, nedostatak kiseonika kao i otežano kretanje.
Privezana sam za stolicu, ko ludaci za krevet i štrikam.
Ako uspem da uradim ono što moram da uradim do sutra, i pri tome i ja budem zadovoljna (što je jezivo teško, bar što se mog odnosa prema poslu tiče), odmah odo da se častim sa flašom ili dve dobranog vina.
Ma šta flašom. Šta se lažem koji moj. Dve sigurno.
Doduše ima i par čaša za belo vino koje bi se odazvale na ovu kupovinu.
Al znam i ja za krizu, te čašama ovaj put odbijam zov.

Spavanje sam stavila na snooze.
Kao i hranu.
Bistra glava ne trpi pun stomak.
Al stomak trpi.