Archive for February, 2009

*

Postala sam suviše umorna od svih koji sve znaju.
Od pametnica, bistrica, genijalaca, vizionara, spasitelja sveta, supermena, betmena i drugih letećih stvorenja.

A od sopstvenog palamuđenja mi se blago rečeno povraća.
Zato ću se sklonim na neko vreme, stavim prste u uši i radim štošta.


Silence – Jan Garbarek, Egberto Gismonti, Charlie Haden

Vizuelni ćata

“Činjenica da je moderan čovek istovremeno izuzetno socijalizovan sa stanovišta informacija koje prima i razmenjuje sa spoljašnjim svetom, i s druge strane, izuzetno individualistički nastrojen u svom odbijanju da ubeđuje i bude ubeđivan. Odvajanje od toga, štiti, ali razara društvene veze. Hipersocijalizacija bez identiteta.”
F. Breton

Postoje polarni stavovi i doživljaji „kriznih“ vremena. Jedne vata strah i neizvesnost, drugi oštre koplja i vataju šanse. Kad kažem krizna vremena, mislim na sva moguća, a specijalno ovo „koje nam se dešava“. Okej, nisam baš zagovornik teorije da je kriza počela juče i da će trajati tamo do neke ravnodnevnice i tam ta ram, gotovo. Ne, ne ide to baš tako. Mnoge stvari počinju mnogo pre i traju mnogo duže nego što se „vidi“ i misli.
Mala digresija. Imate dva čoveka. Da li istog ili različitog pola, to sad nije ni važno. Dva čoveka. (To je važno!) I ta dva čoveka se zaljube i uđu u „vezu“. I ta veza tako traje neko vreme. I sve fino i krasno. I onda se veza tamo nekad prekine. Okej, prekid veze se uglavnom računa kao onaj poslednji susret ili poslednji telefonski razgovor posle kojih ljudi kreću sa rehabilitacijama (kako ko doduše, nekom tek svane sunce), nastavljajući sa svojim životima. Ali, gde prestaje veza? Da li prestaje baš tog dana kad ti neko zarije nož u leđa i izda zajedničku ideju, ili kad jedna strana prestane da voli, a druga ne? Ne bih rekla. Veza traje i posle tih „materijalizovanih“ razlaza još neko vreme. Kao što veze i počinju, mnogo pre nego što se to nekako ozvaniči.
E sad da siđem sa digresije.
„Krizno“ vreme i meni i vama budi neizvesnost. I to je negde i prirodno. Ali moram da postavim jedno glasno pitanje, a kad je to bilo izvesnosti? Bilo je samo prividne uljuljkanosti u prividnu sigurnost, koja to i nije. Sigurnost nema veze sa brojem patika, kao ni količinom kubika ispod haube. Okej, ima onih koji je projektuju i tako, na auspuhe, svilu, kadifu i šljokice, ali tu bi već legao termin kompleks, a ne sigurnost.
Nego, aj opet silazak s digresije.
Ne mislim da su ovo naivne promene. Ni malo. Mi osim što smo sitna bića i istorijski svedoci. Hteli mi to ili ne. Neko bi možda birao da živi u ona „dosadna“ vremena, kada je jedina istorijska promena, selidba ptica u toplije krajeve, ali gđica Jelena, tj. ja, kao potpuni ludak bira svedočanstvo u vremenu promena. U kom će pravcu te promene, ne zna se, jer neizvesnost je jedina sigurna stvar na planeti, tako da me to nešto i ne brine. Možda će čak bolesno da zvuči, kad kažem da me negde kao „likovnog“ ćatu to i raduje.
Inspiracije na svakom ćošku. U svim oblicima i u svim medijima. Izlivanje ljudskih strasti/slabosti/strahova krenulo u kantama. Možda čak pod sloganom „upoznajte čovečanstvo“. Ili bar komšiju! Jer, jedno je slika „ljudskosti“, a drugo je kad se Gausova ravan malo nakrivi, svemir stisne, planeta strese, pa ispliva sve ono što misliš da ne može biti! E da vidiš kako može. Da vidiš kako jeste. I kako se stavljalo pod tepih. Ili laminat.

Neke umetnosti niču, zalivaju se i traju. Ko i sve na planeti.
Ali ona dela, koja ovu planetu pomere malo više od wallpaper-a na PC-ju (kad napraviš facu i kažeš, jooooj što je simpatično), uvek nastaju u vremenima velikih tumbanja vrednosti. Taj istorijski kontekst i vremenska odgovornost je nešto što je veliki izazov i dobrana odgovornost.

Pa ko bi da priča/slika/piše/svira/beleži nek uradi.
Ko bi da se zavuče pod jorgan i mantra ne može biti, ne može biti, nek pomisli, da i jorgana ne može biti. Katkad.

PS. Spremam novu seriju slika. I zbog toga ovakvo uvođenje.
PPS. Možda neće biti “velike”, ali formatom hoće.

Mali apendix.
“More generally the term refers to art that expresses intense emotion. It is arguable that all artists are expressive but there is a long line of art production in which heavy emphasis is placed on communication through emotion. Such art often occurs during time of social upheaval, and through the tradition of graphic art there is a powerful and moving record of chaos in Europe from the 15th century on the Protestant Reformation, Peasants’ War, Spanish Occupation of Netherlands, the rape, pillage and disaster associated with countless periods of chaos and oppression are presented in the documents of the printmaker. Often the work is unimpressive aesthetically, but almost without exception has the capacity to move the viewer to strong emotions with the drama and often horror of the scenes depicted.”
Wikica

Navike i jug

I tako.
Život ide nekim tempom na koji nisam navikla.
Onda pročitah jedan od omiljenih blogova.
U kom “djeca ne znaju da se svijet mijenja”.*
Pa mi bi naviknutije.

Odo da slikam.

Next Page »