Vizuelni ćata

“Činjenica da je moderan čovek istovremeno izuzetno socijalizovan sa stanovišta informacija koje prima i razmenjuje sa spoljašnjim svetom, i s druge strane, izuzetno individualistički nastrojen u svom odbijanju da ubeđuje i bude ubeđivan. Odvajanje od toga, štiti, ali razara društvene veze. Hipersocijalizacija bez identiteta.”
F. Breton

Postoje polarni stavovi i doživljaji „kriznih“ vremena. Jedne vata strah i neizvesnost, drugi oštre koplja i vataju šanse. Kad kažem krizna vremena, mislim na sva moguća, a specijalno ovo „koje nam se dešava“. Okej, nisam baš zagovornik teorije da je kriza počela juče i da će trajati tamo do neke ravnodnevnice i tam ta ram, gotovo. Ne, ne ide to baš tako. Mnoge stvari počinju mnogo pre i traju mnogo duže nego što se „vidi“ i misli.
Mala digresija. Imate dva čoveka. Da li istog ili različitog pola, to sad nije ni važno. Dva čoveka. (To je važno!) I ta dva čoveka se zaljube i uđu u „vezu“. I ta veza tako traje neko vreme. I sve fino i krasno. I onda se veza tamo nekad prekine. Okej, prekid veze se uglavnom računa kao onaj poslednji susret ili poslednji telefonski razgovor posle kojih ljudi kreću sa rehabilitacijama (kako ko doduše, nekom tek svane sunce), nastavljajući sa svojim životima. Ali, gde prestaje veza? Da li prestaje baš tog dana kad ti neko zarije nož u leđa i izda zajedničku ideju, ili kad jedna strana prestane da voli, a druga ne? Ne bih rekla. Veza traje i posle tih „materijalizovanih“ razlaza još neko vreme. Kao što veze i počinju, mnogo pre nego što se to nekako ozvaniči.
E sad da siđem sa digresije.
„Krizno“ vreme i meni i vama budi neizvesnost. I to je negde i prirodno. Ali moram da postavim jedno glasno pitanje, a kad je to bilo izvesnosti? Bilo je samo prividne uljuljkanosti u prividnu sigurnost, koja to i nije. Sigurnost nema veze sa brojem patika, kao ni količinom kubika ispod haube. Okej, ima onih koji je projektuju i tako, na auspuhe, svilu, kadifu i šljokice, ali tu bi već legao termin kompleks, a ne sigurnost.
Nego, aj opet silazak s digresije.
Ne mislim da su ovo naivne promene. Ni malo. Mi osim što smo sitna bića i istorijski svedoci. Hteli mi to ili ne. Neko bi možda birao da živi u ona „dosadna“ vremena, kada je jedina istorijska promena, selidba ptica u toplije krajeve, ali gđica Jelena, tj. ja, kao potpuni ludak bira svedočanstvo u vremenu promena. U kom će pravcu te promene, ne zna se, jer neizvesnost je jedina sigurna stvar na planeti, tako da me to nešto i ne brine. Možda će čak bolesno da zvuči, kad kažem da me negde kao „likovnog“ ćatu to i raduje.
Inspiracije na svakom ćošku. U svim oblicima i u svim medijima. Izlivanje ljudskih strasti/slabosti/strahova krenulo u kantama. Možda čak pod sloganom „upoznajte čovečanstvo“. Ili bar komšiju! Jer, jedno je slika „ljudskosti“, a drugo je kad se Gausova ravan malo nakrivi, svemir stisne, planeta strese, pa ispliva sve ono što misliš da ne može biti! E da vidiš kako može. Da vidiš kako jeste. I kako se stavljalo pod tepih. Ili laminat.

Neke umetnosti niču, zalivaju se i traju. Ko i sve na planeti.
Ali ona dela, koja ovu planetu pomere malo više od wallpaper-a na PC-ju (kad napraviš facu i kažeš, jooooj što je simpatično), uvek nastaju u vremenima velikih tumbanja vrednosti. Taj istorijski kontekst i vremenska odgovornost je nešto što je veliki izazov i dobrana odgovornost.

Pa ko bi da priča/slika/piše/svira/beleži nek uradi.
Ko bi da se zavuče pod jorgan i mantra ne može biti, ne može biti, nek pomisli, da i jorgana ne može biti. Katkad.

PS. Spremam novu seriju slika. I zbog toga ovakvo uvođenje.
PPS. Možda neće biti “velike”, ali formatom hoće.

Mali apendix.
“More generally the term refers to art that expresses intense emotion. It is arguable that all artists are expressive but there is a long line of art production in which heavy emphasis is placed on communication through emotion. Such art often occurs during time of social upheaval, and through the tradition of graphic art there is a powerful and moving record of chaos in Europe from the 15th century on the Protestant Reformation, Peasants’ War, Spanish Occupation of Netherlands, the rape, pillage and disaster associated with countless periods of chaos and oppression are presented in the documents of the printmaker. Often the work is unimpressive aesthetically, but almost without exception has the capacity to move the viewer to strong emotions with the drama and often horror of the scenes depicted.”
Wikica

-->

15 comments:

  1. vrabac, 12. February 2009, 2:10

    Priroda ne trpi skokove

    Isak Njutn

    Toliko o početku i kraju svake krize, veze itd. Kao u spektru (da upotrebim analogiju koja ti je bliska) nema diskretnog prelaska sa jedne na drugu boju.

    Što se tiče sigurnosti. Pada mi na pamet puž. On svoju kućicu nosi sa sobom.

    Kao što već znaš, ja mislim da su srpski umetnici sramno propustili devedeste, pokušavajući da liče na veliki svet, a bili su na vrelu “inspiracije”, živeli u

    vremenima velikih tumbanja vrednosti

    . Koliko god to morbidno zvučalo. I da, smatram da nisu bili dorasli ni “vremenskom kontekstu” niti “vremenskoj odgovornosti”.

    Ja se radujem ovoj krizi. Nadam se da će iz nje, posle svih sranja, izaći nešto bolje. Mislim da ovaj svet, ovako ustrojen, baš i nije vredan čuvanja.
    Ali i to znaš.

     
  2. etotako, 12. February 2009, 2:16

    Znam da je citiranje moje babe postalo već onako hronično, ali jače je od mene, jer krv nije voda.
    Kad je bežala u Oluji, pitala je majka što je ponela one stare šoljice za kafu (rasparene i vez drški sve do jedne). Odgovorila je, pa to su mi kućne!

     
  3. etotako, 12. February 2009, 2:23

    A na temu devedesetih ću citirati profanku Jasminu Čubrilo mi iz knjige “Umetnost u Beogradu devedesetih”.

    “Pozivanje na Mondrijana je pre intimna potreba da se u prostoru slike sačuva i naglasi posvećenost poslu, vrlina radne askeze, odluka dobrovoljne odvojenosti od vreve svakodnevnog života.”

     
  4. vrabac, 12. February 2009, 2:24

    Ispijanje jutarnje kafe je jedan od onih rituala koji daju osećaj kuće. Barem meni. Pa bilo to ovde na gajbi, na Prokletijama ili na Karakorumu. Šoljice su bitne. Potpuno je razumem.

     
  5. vrabac, 12. February 2009, 2:30

    “Pozivanje na Mondrijana je pre intimna potreba da se u prostoru slike sačuva i naglasi posvećenost poslu, vrlina radne askeze, odluka dobrovoljne odvojenosti od vreve svakodnevnog života.”

    Hm. Ili nesposobnosti i nedostatka hrabrosti da se taj tadašnji život pretoči na sliku, film ili već šta (sa izuztekom fotografa, njima svaka čast). Da, znam. Bilo je pokušaja. Ali bednih. Jalovih. Uglavnom nesposobnih.
    Aj dobro. Neću više da “talibanišem”. Znaš šta mislim o svemu tome.

     
  6. magi, 12. February 2009, 2:37

    Podseti me na jednu profesorku klavira koja nas je naterala da stojimo na prozoru i gledamo “kako se pravi istorija” onog devetog marta.
    Ja mislim da je bas vazno biti svestan nestalnosti.

     
  7. etotako, 12. February 2009, 2:41

    Da, magi. Baš tako.
    Ja se sećam reči M. Uzelca, takođe mi profesora, koji nam davno reče: Možda imate sreće da ćete tek videti šta je umetnosti, aludirajući na sve buduće “promene” koje dolaze.

     
  8. etotako, 12. February 2009, 2:50

    osećaj kuće

    sviđa mi se “termin”.

     
  9. vrabac, 12. February 2009, 2:58

    http://www.youtube.com/watch?v=-q3sP1ZyYHw

    a klikni i tamo u desnom uglu na more info imaš ceo tekst pesme

     
  10. zolika, 12. February 2009, 11:10

    yey
    ovo je supa-post!

    nešto mi pada dylan na pamet
    i njegova
    times, they are a-changing

    Come gather round people
    Wherever you roam
    And admit that the waters
    Around you have grown
    And accept it that soon
    Youll be drenched to the bone.
    If your time to you
    Is worth savin
    Then you better start swimmin
    Or youll sink like a stone
    For the times they are a-changin.

    Come writers and critics
    Who prophesize with your pen
    And keep your eyes wide
    The chance wont come again
    And dont speak too soon
    For the wheels still in spin
    And theres no tellin who
    That its namin.
    For the loser now
    Will be later to win
    For the times they are a-changin.

    Come senators, congressmen
    Please heed the call
    Dont stand in the doorway
    Dont block up the hall
    For he that gets hurt
    Will be he who has stalled
    Theres a battle outside
    And it is ragin.
    Itll soon shake your windows
    And rattle your walls
    For the times they are a-changin.

    Come mothers and fathers
    Throughout the land
    And dont criticize
    What you cant understand
    Your sons and your daughters
    Are beyond your command
    Your old road is
    Rapidly agin.
    Please get out of the new one
    If you cant lend your hand
    For the times they are a-changin.

    The line it is drawn
    The curse it is cast
    The slow one now
    Will later be fast
    As the present now
    Will later be past
    The order is
    Rapidly fadin.
    And the first one now
    Will later be last
    For the times they are a-changin.

     
  11. etotako, 12. February 2009, 14:44

    yes yes!

     
  12. caricavrta, 13. February 2009, 12:11

    hm, zanimljivo je ovo s prekidom veza. mislim da prestaju onda kad to prvi put pomisliš. prije nego što si priznaš da je tako, naravno. nakon toga sve je drugačije. nešto slično onome kad pročitaš knjigu/pogledaš film/sliku etc. koja te toliko korjenito promijeni da vrijeme dijeliš kao ono prije i poslije. i možeš negirati promijenu. ali se zavaravaš.

     
  13. drpelita, 13. February 2009, 13:53

    ljubav pocinje onog trenutka kad osetis spremnost da je das,prestaje onog trenutka kad pocnes da odmeravas,promene nastaju kad si spreman na njih,svesno ili ne,…

     
  14. Rodjen losh!, 13. February 2009, 18:27

    “zagrljaj” je fenomenalan.
    “bolestan čovek” makes me nervous!

    nista sigurnije od nesigurnosti

     
  15. nikola djordjevic, 19. February 2009, 2:14

    divna .muzika..neverovatno..lepai prijatna

     

Ostavi komentar:

*